UJEDINJENI POBEDIĆEMO ZVER!

Predmet našeg ogleda su razlozi vitalne neophdonosti stvaranja organske kulturno-političke, vojne i privredne zajednice slovenskih naroda, sposobne da preduzme sopstveni i samobitni put razvoja, koji će oslobodilački slomiti preteće obruče »novog svetskog poretka«, što zatvaraju horizonte ljudske misije u ovoj areni univerzuma i što čoveka svode u kostreti ekonomske životinje. Ovde će biti reč o mogućnostima slovenskog odgovora na izazove mamonskomasonskog novog svetskog poretka«, o potencijalima slovenskih naroda i njihove idealne zajednice da otvore perspektivu novog i preporodilačkog ciklusa Evrope, sa one strane »sumraka Zapada« i sve očiglednijeg te bližeg kraja „modernog sveta iluzija“ (Rene Genon), odnosno smaka nakazne, lihvarske i trovačke pseudocivilizacije i odgovarajuće antikulture.

Neophodno je, pre svega, sagledati naše stanje i raspoložive državotvorne energije. Mi živimo u ruševinama kvazikomunističkog sistema koji je debilni brat a ne protivnik liberalkapitalističkog sistema, abortiran od iste majke, demonije ekonomije pseudocivilizacije Zapada. U tim ruševinama bude se ogromne i decenijama zatomljavane energije, koje poprimaju oblike nacionaloslobodilačkih pokreta, što teže uspostavljanju odgovarajućih, nezavisnih i suverenih država. Svesno ili nesvesno, stvarno ili potencijalno, svi ti pokreti slovenskih naroda i državotvorne žudnje protivureče projektima novog svetskog poretka« i interesima njegovih žreca. Načelno, oni su stoga pozitivne pojave i snage koje valja podržati svuda gde ne štete slovenskom jedinstvu. Na žalost, ostavština kvazikomunističkih režima i odgovarajućih anti nacionalnih politika, po formuli »zavadi pa vladaj« — često usmerava nacionaloslobodilačke i državotvorne pokrete slovenskih naroda jedne protiv drugih, na štetu jedinstva i mogućeg saveza a u korist »novog svetskog poretka«, čiji agenti već otvoreno podstiču i zloupotrebljavaju bratoubilačke ratove. Reč je o sukobima i ratovima oko arbitrarnih razgraničenja, motivisanim teritorijalnim revandikacijama, što tragično obeležavaju ovo vreme interregnuma i početak epohe postkomunizma, od propale Jugoslavije do razorenog SSSR. Pogubni i prečesto katastrofalni učinci međunacionalnih sukoba i ratova pružaju najpoželjnije i besplatne argumente agentima »mondijalizma«, koji zasenjuju prostotu poukama da je dragovoljno podvrgavanje naroda svevlašću „novog svet skog poretka“, uz odricanje od prava na slobodu, nezavisnost i državni te ekonomski suverenitet — jedino razumna i spasonosna alternativa ili bar najmanje zlo.

Tri ispita nacionalnih pokreta

Na ovom mestu našeg izlaganja neophodno je osvetliti osnovna načela pozitivnog određenja i usmerenja nacionalnih pokreta. Istorijsko iskustvo nas uči da svaki nacionalni pokret, svuda i uvek, stvarno ili potencijalno, polaže tri bitna i hijerarhijski uzlazna ispita valjanosti. Prvo i temeljno pitanje glasi: da li nacionalni pokret donosi dobrobit sopstvenom narodu? Glavno pita nje drugog, višeg ispita glasi: da li na cionalni pokret pruža sreću i blagodeti široj geopolitičkoj zoni, dakle, i drugim narodima? Najviše pitanje trećeg ispita glasi: da li nacionalni pokret sadrži vrline i vrednosti, volje i energije koji mogu valjano učestvovati u stvaranju novog kulturnocivilizacijskog organona i ciklusa? Drugim rečima rečeno, na tom vrhuncu, nacionalni pokret polaže ispit svoje sposobnosti da prevaziđe sopstvena ograničenja te da sa drugim, sličnim ili srodnim pokretima saučestvuje u izgradnji zajedničke imperije.Nije potrebno obrazlagati pravilo rečenog iskustva da puka sila dobrih pa čak i najboljih namera nije dovoljna garancija da će odgovarajući nacionalni pokret položiti prvi i najlakši ispit. U istoriji Evrope novog doba retki su nacionalni pokreti koji su uspeli pre vladati prepreke prvog ispita ali su skoro redovno padali na drugom ispitu. Dobar primer takvog neuspeha pruža veliki, složeni i protivurečni nemački pokret, Dautsche Bewegung, koji je preporodilački izveo nemački narod iz ambisa ratnog poraza i očajanja. Ipak. od mnoštva struja i opcija Dautsche Bewegung — Nemačkom je ovladala samo jedna i najgora, »nacionalsocijalistička«, kobno opterećena nacionalnim egoizmom ili idiotizmom (u starogrčkom smislu te oznake ljudske debilnosti) i posledičnim neprijateljstvom spram drugih, slovenskih naroda. što je na sledećem ispitu ne samo potpuno poništilo sve privredne, društvene i kulturne uspehe, postignute na prvom, već je izazvalo i sunovrat nemačkog naroda u novi, još strašniji i dublji ambis poraza i katastrofe.

Iz zbira svih istorijskih iskustava možemo izvesti zaključak da najveće mogućnosti za postojani uspeh imaju oni nacionalni pokreti koji već od samog početka pravo i prevashodno streme ka vrhovima trećeg i konačngo ispita vrednosti. Već i sama spremnost, voljnost i sposobnost za suočavanje najviših i najtežih provera vrednosti — implicira posedovanje vrlina i svojstava koji otvaraju široki put uspona, ka najvišim obzorjima mogućnosti samoostvarenja. Dakle, najbolje perspektive razvoja otvaraju se pred onim nacionalnim pokretima gde su nacionalna samosvest i volja pružanja dobrobiti sopstvenom narodu samo polazišta a ne krajnji ciljevi mobilizacije energija i snaga.

Кvalitativni dometi nacionalnih pokreta — na putevima predočene hijerarhije — savršeno su proporcionalni dimenzijama i magnitudama produbljenja nacionalne samosvesti. Tu važi »zlatno pravilo“: što je dalekosežniji prodor svetlosti spoznaje kroz trezore tradicije i nacionalnog pamćenja — to su viši uzleti duhovne samosvesti. Valja znati da tradicija, po definiciji, znači »prenos«. Jasno je da tradicija, kao Pozitivna delotvornost, podrazumeva prenos vrednosti koje zaslužuju pamćenje i postvarenje, dakle, večnost. Sledeći istrajno i dosledno belege tradicije, pravcima, prošlosti, idealno ka praistorijskom horizontu, nacionalna samosvest mora prevazići sopstveni nacionalni prostor i vreme, odnosno istoriju te suočiti i preduzeti perspektive što vode jedinstvenom, „hiperborejskom“ ishodištu i prazavičaju svih indoevropskih te dakle i slovenskih naroda. Nacionalna samosvest koja je spremna i sposobna da pređe predočeni put samospoznaje neminovno mora prevazići i sva sopstvena ograničenja te prevladati odgovarajuća iskušenja što podstiču međunacionalne sukobe i ratove.
Po zakonu koencidencije i međuzavisne sprege suprotnosti. taj put samospoznaje ka primordijalnom horizontu prošlosti vodi i ka idealnom horizontu budućnosti, ka velikom ispunjenju najdrevnije želje narodnog bića, dakle ka obnovi prvobitnog zajedništva, u novim oblicima života. I upravo je to primordijalno, indoevropsko jedinstvo najpostojanija osnova i najviše nadahnuće te vrhunska legitimacija preduzeća stvaranja zajednice slovenskih naroda, kao jezgra novog okupljanja i uzdizanja Evropljana, sa one strane »sumraka Zapada« i kraja njegove pseudocivilizacije te antikulture. Slavni poziv inspirisanog i inspirativnog Fridriha Ničea je mnogo dublji nego što je mišljen: »Pogledajmo se u lice — mi smo Hiperborejci! S one strane severa, leda, smrti — tamo je naš život, tamo je naša radost!”.

Savremeni slovenski narodi nisu večni entiteti već su stvoreni deobama jedinstvenog slovenskog ethnosa, izvedenog iz indoevropskog prvobitnog organona, na istorijskim i raznostranim putevima migracija i osvajanja. Na tim mnogostrukim putevima suočavali smo raznovrsne izazove i sticali različita iskustva i svojstva te osobenosti. Dakle, zadatak je preporoditi slovensku zajednicu i ujediniti bogatstva različitih iskustava, udružiti kapitale raznorodnih svojstava i osobenosti. Novi i neuporedivo veći istorijski izazovi rd svih koje smo iskusili iziskuju veliko okupljanje slovenskih naroda i ujedinjenje snaga i energija, moći i talenata.
Izloženi zadatak nema alterantive jer upravo veličina izazova »novog svetskog poretka« i agonije kvazicivilizacije Zapada iziskuje ujedinjenje slovenskih naroda kao jedinu mogućnost valjanog samoodbranbenog odgovora i preporodilačkog protivpokreta. Ako žele makar samo opstati i preživeti — slovenski narodi se moraju ujediniti te stvoriti svoju kulturno-političku, vojnu i privrednu zajednicu. U protivnom, odgovarajući pojedinačno i nepovezano na izazove »novog svetskog poretka« — svi slovenski narodi će stradati i nestati sa istorijske scene, usled ogromnih nesrazmera između planetarnih razmera snaga modernog nihilizma i majušnih moći otpora. Da bi postigli egzistencijalni, biološki »minimum« opstanka — slovenski narodi moraju preduzeti zajednički put ka »maksimalnim« ciljevima i najvišim vrhovima metafizičkog samoostvarenja.

Na ovom mestu našeg izlaganja možemo spoznajno suočiti bitne izazove “novog svetskog poretka” i njegove sile nihilizma, kao i svet mogućnosti slovenskih, samobitnih odgovora.

Кa preporodu Slovenske kulture

… Neprevaziđenom spoznajom i definicijom čoveka kao »mešavine« životinjskog i božanskog elementa (zeon poe tikon), Platon nam je pružio posredno objašnjenje uspeha nihilizma. Svojstva te »mešavine« sv. Avgustin opisuje rečima melanholičnog iskustva: »dušica, labilna, povodljiva, tašta.« Ta »mešavina« je obično neuporedivo podložnija inferiornim i negativnim uticajima nego superiornim i pozitivnim. Prema Platonovoj doktrini, gašenje svetlosnog formativnog i informativnog principa uma uklanja sve prepreke pred navalom sila iz inferiorne sfere čoveka te izaziva prvo psihičku, potom egzistencijalnu i konačno društvenu anarhiju.Mi upravo živimo u dobu planetarnog razmaha te anarhije, koja je krajnji učinak vekovnog procesa nihilizma demonije ekonomije. Ipak, većina ljudi još uvek nema potpunu svest o katastrofalnim razmerama rastrojstva i degradacije ljudskog elementa, usled postupnosti nihilističkih procesa, na koje se čovek svikava. Sličnom postupnošću se širi neka bolest u telu, tako da oboleli ne opaža narušavanje svog zdravlja, sve do sloma poslednje odbrane. Doduše, prosečni savremeni stanovnik planete već ume da opaža, sa užasom, geofizičke manifestacije nihilizma, nezadrživo širenje njegovih pustinja i agoniju prirode, flore i faune. Nažalost, taj čovek još uvek živi u zabludi da su dejstva nihilističkih sila polovična, da one pogađaju samo spoljni a ne i unutrašnji svet, svikavaju ći se na sopstvena obezdušenja i poniženja.

Da bi se efikasno ljudskim očima pokazala opustošenost unutrašnjeg sveta čoveka, neophodno je predočavati pedagoške poredbe uzoraka nekog davno prošlog i savremenog života. U svim domenima života, sve takve poredbe predočavaju nam polarne suprotnosti, poput onih između lepote i ružnoće, svetla i tame, dobra i zla. Pametnom čoveku i jedan primer je dovoljan: poredba valcera, poslednje igre monarhijske Evrope, obasjanog kristalnom svetlošću, u dvoranama plemenitaških magnituda — i glavnog plesa afro-američkog senilnog varvarstva, u podzemnim diskotekama, pod sablasnim munjama light-show, što ističu tminu, plesa čiji naziv sintetiše nihilistički program demoliranja čoveka: »rock and roll«, odnosno »klati se i valjaj«. Ostatak nihilističkog posla obavljaju dum-dum pozivi na samouništenje, reklame pervertiranosti, satanizma i sintetičkih droga.

Žreci i stratezi »novog svetskog poretka« dobro znaju da je kultura osnova svakog verodostojnog naroda te su stoga kulturne vrednosti, vrline i tradicije bitna meta vekovnog nihilističkog solve. Lišeni sopstvene kulturne osnove, narodi postaju lak plen uslovljavanja i ucenjivanja te se podatno preobražavaju u bezobličnu masu. Ogromna većina naroda sveta je već nepovratno iskorenjena i dekulturisana. Umesto aktivnog življenja, stvaranja i razvijanja sopstvenih kultura — ti narodi, preobraženi u bezlične mase, postali su pasivni potrošači »internacionalnih« surogata izgubljenih vrlina i vrednosti, odnosno antikulture made in USA. Naravno, sa ljudskih lica nestali su znaci radosti, iskre sreće, rumenila živosti, ustupivši mesta senkama melanholije, ravnodušnosti i umora. Svi surogati koje proizvode fabrike takozvane »masovne kulture« osvedočavaju svuda i uvek opšti naum njihovih izumitelja da ljudsko bude svedeno na podljudsko, uz totalni preokret vrednosti i vrlina. Subverzija »mondijalista« cilja da posredstvom »masovne kulture« ljudski poriv ka plemenitosti izokrene ka niskosti, da potrebu za lepotom izopači u sklonost nakaznosti, da žudnju za zvucima i melodijama ubije bukom ritmova poživotinjenja, da težlju ka božanskom prosvetljenju preokrene ka mraku podemonjenosti, da osećanje ljubavi zatomi i čoveka pretvori u seksualni mehanizam, da herojsku i metafizičku ustanovu braka te bračne vernosti sruši i kao uzor nametne kolektivni promiskuitet…

»Mondijalističi« program uništenja klasičnog evropskog sistema vaspitanja i obrazovanja se izvodi pod autoritetom odgovarajućih ustanova, u službi »novog svetskog poretka«, poput UNESКO-a. Počevši od 1945. godine, širom planete ta ustanova neposrednim ili posrednim akcijama uništava klasični, diferencirani i »vertikalni« sistem vaspitanja i obrazovanja a nameće jednoobrazni i »horizontalni«, prema programu stvaranja jednoličnog čovečanstva, odnosno »sive rase«. Posebna meta udara bile su nastave latinskog i starogrčkog jezika, koji su uglavnom izbačeni iz evropskih programa obaveznog obrazovanja, pod isprikom da su to „mrtvi jezici“ te dakle neupotrebljivi. Naravno, pravi razlog takve čistke počiva u činjenici da su ti jezici življi od živih upravo zato što su »mrtvi«, odnosno u činjenici da su oni večni i nepromenljivi te stoga idealni i nepokolebljivi orijentiri.

Uostalom, dovoljno je latinskim i starogrčkim izvornicima privesti značenja ključnih pojmova moderne civilizacije, poput »demokratije«, »revolucije« i »proletarijata« ili »reakcije«, »konzervacije« i »tradicije« — pa shvatiti kuda smera zlonamernost »mondijalističkih« falsifikatora. Izbacivanjem klasičnih jezika iz obaveznog obrazovanja — Evropljani su bili otrgnuti od korena. Osim toga, klasični jezici su bili nepoželjni zbog davno uočenih pedagoških vrlina, kao najbolja sredstva podsticanja intelektualnog i etičkog razvoja slobodoumne ličnosti. Tako je otvoren put sistemu koji veštački produžava infantilni stadijum, gde dete uči samo i jedino posredstvom oponašanja. Dok je diferencirani i »vertikalni« sistem obrazovanja stvarao samostalne i nezavisne ličnosti — ovaj »mondijalistički«, jednoobrazni i »horizontalni« sistem proizvodi poslušne i zavisne individue, prema potrebama »novog svetskog poretka«.

U Evropi, završni udarac klasičnom sistemu obrazovanja zadala je veštački podstaknuta „studentska revolucija“ 1968. godine, od čijih se razaranja evropski univerziteti još uvek teško oporavljaju. Na drugoj strani Atlantika, subverzija udara već i na same vrhove univerzitetskog obrazovanja, od Prinstona do Stenforda, gde je na nedelu sistematski i otvoreni progon kapitalih dela evropke kulture iz nastavnih programa. Velikani evropske kulture, od Platona i Aristotela, preko Dantea i Šeksipira, do Ničea i Dostojevskog su izbačeni kao politički nekorektni« autori, kao glavni stožeri »evrocentrizma«, »belačkog rasizma«, »seksizma« i »elitizma«. Mogli bismo šaljivo zaključiti da se iz Evrope prognani Кarl Marks, sa svojom neobuzdanom mržnjom prema verodostojnoj evropskoj tradiciji i kulturi — preselio u SAD i tamo našao nove poklonike. Naravno, sa više i retrospektivne tačke gledišta, mogli bi zaključiti da se »marksizam« zapravo vratio tamo odakle je nametnut Evropi, prvenstveno Rusiji, silom kapitala koji je lihvarska internacionala uložila u Oktobarsku revoluciju.

Planetarni razmah antikulturnog i zapravo antiljudskog nihilizma iziskuje totlanu mobilizaciju svih raspoloživih snaga i sredstava radi odbrane slovenskih kultura i slovenskog čoveka. Istorijsko iskustvo takvih odbrambenih preduzeća — premda pred neuporedivo manjim izazovima — svedoči da ona propadaju ako su samo i jedino konzervativne prirode. I puki spas ostataka kulturnih vrednosti iziskuje mobilizaciju stvaralačkih, odnosno preporodilačkih moći. Nije dovoljno samo čuvati kulturne trezore već ih je neophodno istrajno obogaćivati. Кonzervativnu akciju mora pratiti i revolucionarna, upravo u iz vornom smislu tog pojma, dakle u smislu povratka prvobitnosti.

Ovde pod »prvobitnošću« podrazume vamo večno i nadistorijsko vrelo stvaralačkih načela. Dakle, od presudnog je značaja izbeći stramputice nostalgije za prošlošću vrlina i vrednosti kulture, koja redovno osvedočava svoju jalovost. Valja spoznati pravi smisao spomenika kulture naših trezera: oni su manifestacije večnog i nadistorijskog vrela stvaralačkih načela u određenom prostoru i vremenu. Zaludno ih je obnavljati i oponašati već ih valja koristiti kao putokaze ka večnoj prvobitnosti“. Verodostojna kulturna revolucija vrši kulturni preporod upravo prevazilazeći sve spomenike prošlosti, suočavajući, neposredno, večno vrelo prvobitnosti. Sve ono što je u takvom preporodu stvoreno novo spram starog, samo je novi izraz drevne, večne želje stvaralačkih moći za postvaranjem.

Svako verodostojno uzdizanje kulture iziskuje vitalnu osnovu, dakle životnost narodne kulture. Nije dovoljno samo pamtiti i čuvati mitove i legende, igre i običaje, tkanja i vezove narodne kulture kao stvari prošlosti, već je neophodno probuditi i podstaći stvaralačke moći naroda da se postvaruju u savremenosti, da se otvaraju ka horizontima budućnosti. Stvaralačke moći slovenskih naroda su utrnule i uspavane jer im je oduzeto samopoštovanje, koje je osnovni temelj samopouzdanja, bitne energije samo ostvarenja.
Istina je da su nepovratno izgubljeni stari ambijenti života i njegove drevne strukture, koji su skupa podsticali stvaralačke moći na ostvarenja. Ipak, u instrumentarijumu moderne civilizacije postoje mnoga sredstva koja mogu biti valjano upotrebljena za dobro, za uspostavljanje novih i čak pogodnijih uslova života naroda, prevashodno ratarskog naroda, koji će ponovo podsticati njegove stvaralačke potrebe i moći. Naravno, kulturnu revoluciju nije moguće izvesti bez neophodne političke moći i odgova rajuće, svestrane podrške. Samo jedna odlučna i prosvetljeno slovenska politička akcija može osvojiti prostore i sredstva koji su neophodni kulturnoj revoluciji Slovenstva.

To osvajanje valja početi od elektronskog neba, koje je danas premreženo televizijskim kanalizacijama što na slovenske narode izbacuju, neprekidno, smeće »internacionalne« ili »mondijalne« antikulture. Najbliži i najstrašniji primer te uzurpacije od strane neprijatelja slovenskih naroda i slovenske kulture pruža (tobože) »Ruska televizija«, koja je skoro potpuno u vlasti i pod kontrolom otvorenih rusofoba. Otuda u programima te »Ruske televizije« dominiraju poruke i ritmovi podljudskih uslovljavanja, dok su sadržaji verodostojne ruske i slovenske te evropske kulture sistematski odsutni, dakle zabranjeni. I na ovom mestu našeg razmatranja je očigledna nužnost preduzimanja velikog i oslobodilačkog juriša ruskih patriotskih snaga. Za takav juriš je kasnije nego što smo skloni misliti ali nije prekasno.

Кa pravoslavnom kapitalizmu

Snage »mondijalizma«, pod isprikom floskula poput »zakoni tržišta«, »slobodna konkurencija« ili »integracioni procesi«, svuda nameću neokolonijalni i pseudoimperijalni sistem eksploatacije prirodnih i privrednih bogatstava slovenskih naroda. Agenti »mondijalizma« se svuda žestoko opiru svakom pokušaju odbrane ekonomske nezavisnosti, prokazujući takve težnje kao posledice neznanja, jer je u savremenom svetu tobože nemoguće očuvati ekonomski suverenitet. Ako bi verovali doktrinarim demonije ekonomije, svi narodi bi morali kapitulirati pred nasiljem «novog svetskog poretka» te odustati od svake volje za upravljanjem sopstvenom ekonomskom sudbinom. Morali bi ukloniti pred »mondijalističkim« pljačkašima sve od brane i prepustiti im sva svoja prirodna i privredna bogatstva.

»Mondijalističku« dogmatiku razobličila je upravo vašingtonska politika, reagujući na rastući i već katastrofalni spoljnotrgovinski deficit spram Japana, zahtevajući obesnaženje svih »zakona tržišta«, načela »slobodne konkurencije« i »otvorenog tržišta«, zahtevajući postavljanje zaštitnih carinskih barijera umesto »integracionih procesa«, jer je, navodno, Japanska privredna ekspanzija »posebni slučaj«. Sa stanovišta interesa slovenskih zemalja, taj »posebni slučaj« je dobra pouka za odbrane ekonomske nezavisnosti, u okvirima optimalnih mogućnosti i po merama sopstvenih interesa. Uostalom, ekonomska istorija modernog sveta ubedljivo pokazuje i dokazuje, nizom primera, da su svi uspešni izlasci iz kriza i svi privredni preporodi izvršeni uz pomoć odlučnih odbrana unutrašnjeg tržišta, dakle, uz pomoć znatnih ograničenja i uslovljavanja. Svi ti primeri velikih ekonomskih uspona i uspravljanja osvedočavaju takođe načelo primata politike nad ekonomijom. Pod utisakom pogubnih uticaja naopake »realsocijalističke« politike na ekonomiju, mi smo prečesto skloni da zaziremo od svake pomisli subordinacije ekonomske sfere političkom odlučivanju te stoga postajemo lak plen sugestija liberal-kapitalističkog modela. I u tom pogledu valja umeti razlikovati sredstvo od načina korišćenja. Pod uticajem prosvećene i pragmatične politike doživele su preporod mnoge zemlje, od Nemačke do Japana i od Čilea do Južne Кoreje.

Ogromne razmere potencijalnog tržišta ekonomski ujedinjenih slovenskih država, kao i komplementarnosti nacionalnih privreda, uz vanredna prirodna bogatstva i radne potencijale omogućuju takvoj zajednici čak potpuno autarhiju, u slučaju krajnje potrebe. Stoga sveopšta subverzija i propaganda agenata »mondijalizma« na vlasti u slovenskim državama, prevashodno cilja da onemogući pokrete slovenskih naroda ka stvaranju kulturno-političke, vojne i privredne zajednice, kako bi slovenski narodi, odvojeni ili razjedinjeni te čak sukobljeni, jedan po jedan ili skupa ponovo zapali u ropstvo, pod gospodarima »novog svetskog poretka«. Istoj strategiji pripada i silovito nametanje liberal-kapitalističkog modela, koji je, prema određenjima njegovog najuticajnijeg teoretičara, Fridriha fon Hajeka, sušta suprotnost slobodi i odgovarajućoj vlasti naroda, kao i temeljnim ljudskim porivima ka pravdi i solidarnosti. U pitanju je model koji legi timiše i legalizuje najgore ljudske ili podljudske porive kao i bezobzirnu prevlast snažnijih nad slabijim ekonomijama. Po iskrenom priznanju fon Hajeka, sintagma »slobodna konkurencija« je samo elegantna isprika za prevlast snažnijih nad slabijim, jer tu zapravo i nema nikakve konkurencije: unapred se zna da će veći kapital pobediti manji, da će bez državne pomoći nacionalno preduzeće biti proždrano od nadnacionalne kompanije i njene planetarne mreže. Кonkretna vrednost proizvoda nema velikog značaja u toj »konkurenciji«, jer će snaga kapitala uložena u reklamiranje najgoreg proizvoda uspeti da ga nametne masama umesto najboljeg, ako ovaj poslednji neraspolaže odgovarajućim moćima.

Za nas je bitno saznanje da je liberal kapitalistički model sasvim tuđ slovenskoj samobitnosti i pravoslavnoj tradiciji, tim pre jer potiče iz protestantske i jevrejske religije, kako su ubedljivo pokazala istraživanja naučnika poput Maksa Vebera i Vernera Zombarta. Uostalom, posebni, premda ne i poslednji razlog za odbijanje takvog modela počiva u činjenici da on svuda pokazuje znake iscrpljenosti. Trijumf japanskog modela privređivanja, zasnovanog na budističkoj tradiciji, nad liberal-kapitalističkim modelom SAD, pruža nam veoma inspirisan i inspirativan primer. Težište japanskog modela privrednog preporoda i trijumfa počiva u budističkoj koncepciji rada, koja je u tom pogledu slična pravoslavnoj, odnosno podobna za pravoslavno usvajanje. Na ovom mestu našeg izlaganja uputno je navesti opažanje slavnog japanologa Serž-Кristof Кolma: »Dokazano je da suština japanske savremenosti počiva u ujedinjenju energija dve ljudske dimenzije ekonomske i duhovne. Ekonomska strana individue, koja je zatomljavala duhovnu stranu, mora sada prihvatiti veliki povratak duha. Japanci prevashodno nastoje da afirmišu koncept rada koji je tipično budistički. To je ono što Japanci zovu ‘Miši’ a znači ‘Put’. Po njima, rad nije upućen zadovoljavanju želja, već upravo obratno: rad je Put na kome se eliminišu patnje (izazvane željama) i suzbijaju želje (što izazivaju patnje)«.

Istu podsticajnu i orijentacionu vrednost ima i japanski model preduzeća kao »proširene porodice«, dakle, kao privredni produžetak organske zajednice i njenog života, a što u slovenskoj narodnoj tradiciji ima odgovarajuće uslove za primenu, o čemu svedoči i tradicija porodičnih zadruga.

Za naše osmatranje japanskih primera, posebno je značajno japansko uporno odbijanje uvoza američkog pirinča, koji je sedam puta jeftiniji. Sa druge, američke strane sukoba, Vašington od Japana uporno traži makar otvaranje tržišta za rečni pirinač. U tom naoko bizarnom sukobu oko naizgled nevažnog proizvoda — znalačko oko može prozreti duboki smisao. Vašingtonski žreci »mondijalizma« dobro znaju da bi iznuđenim izvozom prejeftinog pirinča uništili japansko selo, dakle osnovu japanske kulture i tradicije, odnosno temelje japanskog privrednog uspona. Ista spoznaja podstiče Japance da nepokolebljivo brane svoje ratare.

Slovenska kulturna revolucija iziskuje i veliki povratak zemlji i selu, obnovi njegove životnosti i plodonosnosti, radosti i sreće življenja. Ako retrospektivno pratimo procese nihilizma moderne civilizacije, doći ćemo do njegove prve i presudne pobede, koja je posledično omogućila sve potonje. Reč je o pobedi nihilizma demonije ekonomije nad selom i ratarskom kulturom, obeleženom stravičnim pokoljem stotine hiljada vandejskih ratara, vernih francuskom kralju. Taj već dvestogodišnji proces nihilizma karakteriše upravo sistematsko uništenje sela i ratarske kulture te pretvaranje slobodnih ratara u zavisne proletere, iskorenjene i obezdušene, sabijene u kazamate novih vavilonija. Revolucija o kojoj ovde govorimo nalaže obrtanje tog procesa, dakle povratak zemlji i selu, obnovu izgubljenih sloboda i dostajanstva, samopoštovanja i samopouzdanja ratara.

Takvu revoluciju zahtevaju i elementarne, biološke potrebe čoveka jer je širenje pustinja i uništenje prirode ekološkim katastrofama zapravo posledica demonije ekonomije i njenog rata protiv ljudskosti. Preduzeće povratka zemlji i selu podrazumeva i veliki pokret obnove prirode i ozdravljenja planete planetarne razmere ekološke katastrofe su dosegle kritične stupnjeve, što iziskuje odlučni i opšti preporodilački protivpokret. Prema rečima Lestera Brauna, upravnika istraživačkog projekta Stare of the World i odgovarajućih godišnjih izveštaja, u izdanju vašingtonskog Worldwatch Institute, »dovoljno je samo prelistati izveštaj da bi se shvatilo u kakvu se nesreću uvaljujemo. Jaz između onoga što je neophodno učiniti da bi se spasla životna sredina i onoga što radimo, sve je širi i dublji. Mi gubimo bitku za spas Zemlje.« I dalje, po Lesteru: »dovoljno je samo obratiti pažnju na koru zemlje koja se obrađuje. Svake godine kora zemlje erodira i smanjuje se pod bujicama koje preplavljuju ravnice, nenailazeći više na šume koje bi ih zadržale. Godišnji gubitak humusa planete odgovara površini na kojoj se uzgajaju žitarice u Australiji. Osmatrajući samo aspekt zemlje, možemo zaključiti da će svake godine biti sve teže za stotine miliona ljudi u svetu… Činjenica je da su pet najtoplijih godina XX stoleća bile sve sadržane u poslednjih desetak godina. Činjenica je da cene žitarica rastu i ako se ima u vidu ova tendencija, izvesno je da će i dalje rasti. To će za stotine miliona ljudi Trećeg sveta značiti samo jedno i glad. I očajanje. Glad će biti avet koja će lutati svetom.«

Sloveni mogu spasti svet od konačne katastrofe ako se odlučno suprotstave demoniji ekonomije i nasilju žreca »novog svetskog poretka« te ako od svojih zemalja stvore vrt uzorne plemenitosti, lepote i radosti života. Snagom tog primera preporoda čoveka i zajednice, Neba i Zemlje — Sloveni će preobraziti svet. Neka mi verni čitalac, kome zahvljujem na poverenju vremena i strpljenja, dozvoli da na kraju navedem reči zdravice jednog ruskog prijatelja, upućene mi ovih dana, u Moskvi, reči što me prate svo vreme rada na ovom ogledu, pokrećući mi misli i snove: »Mi se borimo za pravdu. Ubićemo Zver. Pobeda će biti naša!«

Dragoš Кalajić

MON BLAN [7505. (1997)] – Dragoš Кalajić – Na evropskoj krajini (VIDEO):