ANTISEMITIZAM

Antisemitizam je star koliko i jevrejstvo. To su dve pojave ljudskog življenja, a aktivno ispoljavanje prve bilo je neposredna posledica druge. Od Jezdre i Nemije, tj. od svesno sprovedene judaizacije, jevrejski duh i jevrejsko biće su svuda, gde su makar i minimalno došli do razvitka, izazivali otpor drugih naroda i njihovih velikih ličnosti. Do tog odbacivanja jevrejstva, kako emotivnog tako i svesnog, dolazilo je iz nacionalnih, privrednih, religioznih i moralnih razloga od izlaska dece Izraela iz Egipta, pa do današnjih dana. Dobro je veličinu te činjenice kratko, ali ubedljivo predočiti. Edvard Majer zaključuje da su odbojnost, „religiozno izdvajanje” i uobraženo omalovažavanje svih drugih naroda Jevreje učinili „odbojnim svojim susedima”. Isto kao u samoj Palestini mislili su i narodi domaćini u drugim zemljama.

Tacit je kod Jevreja konstatovao “neprijateljsku mržnju prema svemu drugome” i nazvao ih “odvratnim narodom”. Seneka govori o poremećenom narodu. Muhamed im zamera zelenaštvo. Luter smatra: „Nikada Sunce nije osvetljavalo krvožedniji i osvetničkiji narod”. Bruno decu Izraela naziva „gubavim i za zajednicu opasnim sojem”. Volter o njima govori kao o najvećim bednicima “koji su ikada kaljali površinu Zemlje” i savetuje im da se što pre vrate u Obećanu zemlju. Fridrih II Hoenštaufen je u Jevrejima video nacionalnu opasnost i isključio ih je iz javnih službi. Slično je mislio i car Tiberije, sličio Fridrih Veliki i Bizmark. Herder govori o “tuđinskom azijatskom narodu”, koji je “vaspitanjem pokvaren”, Gete bi da im uošite zabrani udeo u našoj kulturi, strahuje od posledica njihove građanske ravnopravnosti, koju naziva budalaštinom. Fihte jevrejstvo vidi kao sazidano “na mržnji prema čitavom čovečanstvu” i proriče da Jevreji, ako im se daju prava izvan njihovog naroda (što Momzen, Moltke i drugi ispravno nazivaju državom u državi) još i u svim drugim narodima, da će ih oni “nogama gaziti”. Кant u Jevrejima jednostavno vidi “narod prevaranata i trgovaca”. Šiler ih naziva “nečistim kanalom” i “prostačkim izabranikom”, Vagner ih zove “plastičnim demonima raspadanja čovečanstva”. Za Šopenhauera je jevrejstvo “neotesana dogma“, skoro “prostačka”. Preko Ezre smo ga “upoznali sa njegove najsramnije strane”. Dalje Šopenhauer često govori o “krvožednom bavljelju Jehove i njegovog izabranog pljačkaškog naroda”. Čak i previše tolerantni Tolstoj nalazi čak i u Jevanđeljima tragove “stranog, prljavog jevrejskog duha”. Šekspirov Šajlok obuhvata Jevrejina u njegovom najdubljem biću slikovitošću bez premca kakvim su ga opisivali najbolji ljudi svih vremena i naroda. A Dostojevski je potrešen pred tom neoborivom činjenicom: “To ipak nešto znači, to svi!”. Za dubokog poznavaoca duše je “prostačka jevrejska ideja (židovskaja ideja) ideja izrabljivanja”. Ovaj pregled najvećih ljudi svih naroda (kojima se “pridružuju Ciceron, Plutarh, Napoleon, Balzak, Petar Veliki, Marija Terezija, Jozef II i mnogi drugi) bio je samo izraz opšteg osećanja koje uvek nastaje pri bližem dodiru sa jevrejskim narodom.

Manje poznati i manje veliki ljudi izjašnjavali su se isto tako. Iz nemačke prošlosti neka budu pomenuti frankfurtski direktor Jakov Šut, profesor Ajzenmenger, pisci Hartman, Virfel i drugi. Danas se skoro ništa ne zna o nemačkim pionirima od pre sto godina. Hajdelberški profesor Friz u jevrejstvu vidi jednu “parazitsku biljku” i “bolest nacija”, koja se proizvodi u količinu kada nužda zahteva poreze i javne isporuke i predviđa (1816) da će, ako se Jevrejima dopusti da neometano zelenaše, “sinovi vodećih hrišćanskih kuća morati da služe u jevrejskim kao tegleći kmetovi“. Istoričar Fridrih Ris naglašava da je jevrejska religija “politički centar” i opominje na sprečavanje jevrejskog monopola bilo koje vrste. Jedan poziv u pomoć upućen nemačkom udruženju zahteva 1816. hitno rešavanje jevrejskog pitanja koje je opet postalo hitno zbog “jevrejskih ratnih isporuka”, te poništenje građanskog prava tog “društva putujućih trgovaca”. Upravo izvanredno jevrejsku dušu osvetljava Fridrih Buholc. Posle istorijskog pregleda jevrejskog pitanja (u kome, pored ostalog, konstatuje da su Rimljani Tita, razarača jerusalimskog hrama, nazivali “milinom ljudskoga roda”) i posle podrobnih istraživanja dolazi do istinite, koliko i premalo uviđavane činjenice: “U siromaštvu svojih sugrađana Jevreji su uvek nalazili kraj svoje egzistencije”.

Mogli bi se nabrajati još mnogi spisi umnih ljudi koji su se borili protiv opasnosti koja se neizostavno bližila. Opominjali su iz nacionalnog, ekonomskog i moralnog osećanja, ali i protiv vladavine jednog intimno neplodnog duha, koji bi morao otrovati našu kulturu. Neka ovde bude pomenuta samo još jedna nepoznata Кantova rečenica, koju kao savremenik citira profesor Fojgt u svojoj Кantovoj biografiji: „Кant je tvrdio: Jevreji još nisu imali pravog genija, ne mogu pokazati istinski velikog čoveka. Svi njihovi talenti i sva znanja obrću se oko spletki i marifetluka, jednom rečju, svi oni zajedno imali su samo jedan jevrejski mozak”. Ovde se Кant potpuno poklapa sa Geteom koji Jevreje u čitavoj njihovoj unutrašnjoj neplodnosti opisuje sledećim, malo poznatim rečima: “Stalno i uvek prave puteve dok se od putarine više ne može putovati”. Hoće li se zauzeti ispravan stav prema jevrejskom pitanju, onda se mora jednom zauvek raskrstiti sa fabulom koju Jevreji i njihovi zaštitnici drsko do današnjih dana šire, a to je da se Jevrejin, eto, samo silom prilika prihvatio toga da bude nakupac i zelenaš i da je rasejanje Jevreja posledica netrpeljivosti stranih vladara. Jer, još u egzilu bilo je jevrejskih banaka u Mesopotamiji (Braća Egibi), iz tri vavilonska grada imamo izveštaje u kojima se govori o lošem glasu na kome su, a kao razlog za to navodi se prevarantsko zelenašenje tamošnjih brojnih jevrejskih trgovaca. U Aleksandriji su deca Izraela u velikom broju zastupljena još davno pre razaranja hrama u Jerusalimu, takođe i u karavanskim centrima Male Azije i lučkim gradovima Grčke. U Rimu Jevreji 139. pre Hrista čine jednu zatvorenu koloniju na desnoj strani Tibra, gde pristaju feničanski trgovci.

Alfred Rozenberg