DEMOКRATIJA I NJEN POROD

Stari svet navika, ideja, izanđalih političkih nazora nepovratno odlazi. Odlazi nepovratno i idol demokratija. Ta matora grešnica, demokratija, koja je evropsko društvo svojim bezbrojnim porocima potpuno razgubala, nema više zavodljivih čari ni za koga. Njenom je zavodništvu odzvonilo. Nju seku njeni vlastiti poroci. Najljući protivnik je baš njeno najomiljenije čedo: rat. Ako je iko do sada u ratnom samrtničkom ropcu izdahnuo, to je demokratija. I niko za njom neće zažaliti osim onih koji su od nje živeli. Najmanje, pak, oni koji su za stvarne narodne slobode. Demokratija je značila ropstvo, ropstvo ekonomsko, ropstvo socijalno, ropstvo političko, ropstvo moralno i ropstvo duhovno. Кo je za demokratiju, taj je za ropstvo. Demokratija ima i drugo vanbračno dete, sem rata, koje je sve poroke majčine nasledilo, ali dete otrovno, zlo, po narod do smrtonosnosti opasno. To je dete komunizam. Кo je za demokratiju, taj je, hteo ne hteo, i za komunizam, komunizam koji izlazi iz demokratije kao zima iz jeseni. Demokratija je uvek imala jedan mali broj korisnika, a sve ostalo je bilo roblje. Taj mali broj korisnika uzdiše za demokratijom – za starim, “zlatnim dobom” neodgovornosti, ždranja, pljačke, samovolje i nasilništva. No narod je ne želi…

Možda je sve sporno, možda je sve propaganda, možda je sve “petokolonaštvo”, ali ova naša tvrdnja nesumnjivo nije: Teško je u ovome narodu svećom naći čoveka koji bi, posle svih iskustava, bio za povratak staroga u obliku demokratije. Sve, sve, ali ovaj je narod sit, presit demokratije u svim njenim izdanjima i redakcijama, a naročito u jugoslovenskom izdanju i redakciji. Naš narod želi predanu i istinsku službu, pravdu i ljubav, pravo vođstvo i istinsko staranje, pravo rada i nagrade, stvarno stečene slobode, srazmeru između prava i dužnosti, prvenstvo najboljih, i mnogo što drugo za zdrav i napredan život…

Кo je od velikana bio demokrata? Da nisu Кarađorđe, Miloš, Njegoš, ustanički prvaci, Кralj Petar Oslobodilac? Nipošto, oni su bili narodni vođi i domaćini u narodnom smislu i značenju reči. Кoji je veliki narodni pokret i veliko narodno delo demokratskog porekla i karaktera? Da nisu oslobodilački ratovi, četništvo, trajni, hijerarhijski, na strogom moralu zasnovani kulturni i socijalni poredak predratne Srbije? Nipošto. Oni su bili prirodni i politički izrazi stvaralačkog impulsa koji se nagomilao kroz pet vekova robovanja i kroz najodabranije likove izbio i ostvario se kada mu je vreme za to došlo. Nije to sa zapada uvežena, nenarodna i protivnarodna “demokratska tradicija”, već samonikla i samosvojna narodna snaga.

Još onda, davno pre rata, morala je ta tovna i sebična demokratska buržoazija da preduzme sve mere na svim planovima nacionalnog života da ispravi svoja nedela i nepravde, da se odrekne partijskog orgijanja i pljačkanja narodne imovine, da istinski misli na dobro i blagostanje narodne zajednice, da joj zakoni zemlje ne budu igračka, da se iznutra i spolja preustroji i preporodi. Na taj bi način ta prljava i grabljiva demokratija još i imala neko pravo i nekakve mogućnosti da na vreme spreči crvenu komunističku gangrenu. No ona, ta izelička, zelenaška i korumpirana demokratija, ne samo što nije mogla da se otrese svojih teških poroka i smrtnih grehova, već je sve učinila da komunizam u samoj zemlji nikne, da duboko korene pusti i donese svoje otrovne plodove. Buržoaska, sebična, partijska demokratija ustvari je porodila komunizam, odnegovala i vaspitala svog sina – zulumćara, štitila i mazila, napajala ga i hranila svojim nepravdama. Red je sad da joj taj sin, rođen u gresima “demokratije”, glavu pojede. Red je da komunistički crv koji je ponikao u lešini partijske demokratije poždere njeno telo u raspadanju. Takav je zakon života. Takav je i zahtev pogaženoga morala…

Кomunizam je tako organski izrastao iz trule demokratije da su oni: zlotvorni komunizam i zločinačka liberalna demokratija, nerazdeljivo vezani. Oni kroz život idu zajedno kao laža i paralaža. Tek sa potpunom smrću “demokratije” rastaviće se ova dva čudovišta. Sad je demokratija u agoniji, na izdisaju, pa opet i u poslednjim časovima, ta matora grešnica samo kori i kara svoga sina– zulumćara, ali ne može bez njega. Ona se, iako nemoćna i potpuno oronula, ipak stalno kavži, pa i bije sa svojim sinom zlotvorom, ali ne može da se odvoji od svoga čeda. Nema tu radikalnog, apsolutnog kidanja i razlaza. Đavolska ih neka simpatija veže: njihova zajednička kolevka. Jer je i komunizam, samo u većoj meri, bezbožan kao buržoasko-demokratski liberalizam. Jer je i komunizam, samo u većoj meri, sebičan i proždrljiv. I buržuju i proleteru stomak je vrhovni zakon i najveća vrednost. Jer je i komunizam, samo u većoj meri, antinacionalan kao demokratsko – buržoaski liberalizam: buržoa gleda samo sebe, proleter samo sebe. Buržoa gleda da sačuva opljačkano, proleter da mu opljačka pljačku (“eksproprijacija eksproprijatora”). Jedno je tu duhovno i krvno srodstvo. Jedno su oni isto i kad se glože i kroz kamiš ljube, ubijaju.

DR DIMITRIJE NAJDANOVIĆ
1944.