SPARTA – PRVA NACIONALSOCIJALISTIČKA DRŽAVA

Кada neko pomisli o Nacional Socijalizmu, prvo šta mu pada napamet jesu svastike, gvozdeni krst i „Nemačka za sve nas“. Međutim, pre skoro tri hiljade godina, pre rođenja Trećeg Rajha, postojala je država koja je služila kao prototip za ono što će se zvati Nacional Socijalizam u prvoj polovini 20. veka. Od pustih bojišta Helasa ja vam predstavljam Lakonijsku naciju – Spartansku državu, model modernog Nacional Socijalizma.

Sparta je, naravno, bila domovina Spartanaca, jednog od najpoznatijeg naroda u istoriji sveta. Danac „Spartanac“ služi da se opiše striktan, pa i skoro asketski način života i to zbog dobrog razloga: sami Spartanci vodili su vrlo striktan i disciplinovan život. Svako je čuo priče o tome kako su mladi Spartanci bivali oduzimani od svojih majki u sedmoj godini života kako bi se uveli u život služenja državi. Ljudi koji su više istraživali znaju kroz kakve vežbe i treniranje su prolazila ova deca i vrlo rado reći će vam o bičevanju, batinama, kao i o fizičkim/psihološkim teškoćama sprovođenim nad ovim mališanima. U ovom trenutku, nepoznati čitaoc biće primoran da se zapita: „ Šta je u ovome bilo slavno?“ Dozvolite mi da odgovorim.

Prvo, moramo da počnemo sa dubljim opisom Sparte i njene kulture. Sparta je nastala kao mali grad-država na jugu Peleponeskog poluostrva, u oblasti Lakonija. Nakon vekova mira, najpoštovaniji kralj Sparte, Lukurg, u potpunosti je reorganizovao Spartanski način života sredinom 8. veka pre nove ere. Spartanci su postojali zbog Sparte. Valuta je bila ukinuta. Sve što jesmatrano za nepotrebno za preživljavanje Spartanske nacije bilo je uništeno (osim u vrlo retkim slučajevima nekih umetničkih dela). Ratovali su sa svojim Lakonijskim komšijama i osvojili Ahajce i Jonce.U ovom istorijskom trenutku( oko 690. Godine pre nove ere) dolazi do stvaranja klasnog sistema u Sparti.

Svi Spartanci, uključujući i njihove osvojene podanike, bili su podeljeni u tri grupe. Na vrhu su bili homiji. To su ljudi i žene koji su sačinjavali vladajuću klasu Sparte i oni su bili jedini pravi „građani“. Samo ovi ljudi su mogli da služe vojsku, bave se politikom ili da prisustvuju sastancima skupštine. Uprkos tome što će mnogi antiSpartanski kritičari imati svoje mišljenje, žene homije (vladajuće klase) bile su među najslobodnijim ženama Antičkog sveta. Dok su njihovi muževi proglašavali i vodili ratove, one su se bavile atletskim aktivnostima, održavale domaćinstvo, pa čak i vodile svoje sopstvene trgovačke poslove. Čak, Aristotel tvrdi da su žene iz klase homija posedovale negde oko 40 procenata celokupne Spartanske zemlje.

Takozvana „srednja klasa“ Sparte bili su perijeci ili „komšije“. Perijeci su u stvari bili pokoreni Ahajci i Jonci, komšije drevnih Spartanaca. Oni nisu bili građani Sparte, ali su uživali visok stepen slobode. Građani nisu mogli da učestvuju u nijednom od poslova, osim u poljoprivredi, pa su perijeci preuzeli njihovu ulogu. Oni su bili trgovci i mnogi od njih su se obogatili stranim zlatom. Muškarci iz ove klase su ponedak bili pozvani da obavljaju vojnu službu, ali su videli mnogo manje boja nego homiji.

Na dnu su se nalazili heloti. Heloti su bili robovi homija i bili su mnogobrojniji 50 prema 1 u odnosu na svoje gospodare. Život jednog helota bio je kratak, nezahvalan i okrutan. Jednom godišnje, vladajuća klasa je zvanično objavljivala rat svojim robovima, kako bi kontrolisali njihov broj i obeshrabrili pobune i to bez tehničkog kršenja Spartanskog zakona o ubistvu. Homiji su dozvoljavali svojim robovima da zadrže dovoljno hrane koju su proizvodilida bi prehranili sebe i svoju porodicu, ali naravno oduzimali ostalo i upotrebljavali za boljitak Spartanske države.

U sedmoj godini, mladići homiji su bili dužni da započnu svoju vojnu obuku. Učeni su disciplini, časti i hrabrosti. Zvanično se obuka završavala u 20 godini, kada su oni postaju policija nacije. Patrolirali su okolinom, držali helote poslušnim i obavljali bilo koju aktivnost koja je izgledala pobunjenički ili antiSpartanski. Sa 30 godina, muškarci iz klase homija postajali su punopravni građani i dobili su sva prava države. Vojna služba se završavala u 60 godini i svaki čovek koji je dočekao to doba, dobijao je poštovanje svih ljudi oko sebe,naravno zna se i zašto. Opšte govoreći, vojni život homija je bio kratak. Spartanci su bili među najžešćim i najnesebičnijim borcima koji su ikada živeli i svaki čovek koji je preživeo ispunjavanje svoje dužnosti u Spartanskoj vojsci bio je snažan, inteligentan, patriota i više nego vredan slavlja i divljenja.

Кakve veze ima sve ovo sa Nacional Socijalizmom?

Prvo, hajde da pogledamo najočigledniju razliku: klasa. Nacional Socijalizam je u svojoj srži antiklasni i teži da ima samo jedno telo: Državu i Narod koji ga sačinjava. Međutim, vrlo je lako uočiti da je ova ideja primenjena u Sparti: homiji se mogu uporediti sa Schutzstaffel, perijeci predstavljaju ostale u Nemačkoj, i heloti su društveni otpad i nepoželjni. Кlasizam postoji u svakoj ideologiji, bez obzira na napore ideologija da ga uklone, klasa je neizbežna. Čak su Nemačka i Italija imale svoje klase.

Većina antiSpartanske kritike kaže da je Sparta imala iste nedostatke kao svaka liberalna/jevrejska filozofija: veličanjem brojnost(kvantiteta) nad kvalitetom. Oni tvrde da je život Sparte( grupe) bio bitniji nego život samih Spartanaca(pojedinca).Ovo je smešna tvrdnja. Judaizam, hrišćanstvo, islam, demokratija i sve druge forme Markizma veličaju kvantitet nad kvalitetom. Oni veruju da horde bezvrednih pojedinaca stvaraju vredne grupe iz razloga što ih ima mnogo. Sušta suprotnost, Spartanci su verovali i Nacional Socijalisti veruju da veliki, značajni pojedicni stvaraju vredne i dobre grupe zato što su bolji. Baš iz ovog razloga je 300 homija, telesna garda Кralja Spartanskog uspela da zadrži 200 000 Persijanaca kod Termopile i to skoro nedelju dana. Spartanci su u odnosu na Persijance bili spremniji i taktički obučeniji. Oni nisu bili obični regruti(konskripti): ONI su bili najbolji od najboljih od najboljih. Čak ni najelitnija Persijska borbena jedinica – Besmrtnici, nije uspela da probije njihovu liniju. Izdaja Efialtesa (Spartanski vojnik čije je ime danas sinonim za „noćnu moru“) je dovela do toga da Persijanci dobiju bitku. Sličnost ovome vidi se u nemačkim oficirima i vojnicima koji su bili sposobni da poraze mnogobrojnije armije SSSR-a i Francuske. Individualnost i veličina se zarađuju kroz razlikovanje u samoj grupi, a ne kroz razlikovanje od grupe. Dakle da li mi kao Arijevci, kao Nacional Socijalisti, ili samo kao ljudska bića dopalo se to nama ili ne, mi smo uvek deo veće grupe. Mi možemo i uvek ćemo se svrstavati negde i na neki način. Dobijati priznanje i zasluge od naše grupe, funkcioniše samo u slučaju ukoliko mi pomažemo i koristimo grupi.

Neko će biti brz pa će reći da Nacional Socijalizam i Spartanci su povezani, u smislu da su voleli da vode ratove sa svojim komšijama. Međutim, tu postoji nešto, što nije vidljivo na prvi pogled. Dajte da pogledamo istoriju Spartanskih ratova nakon rata sa Persijom. U godimana koje su dovele do Peloponeskog rata, vrsta hladnog rata između Sparte i Atine se razvijala. Nakon što su Spartanci i Atinjani naneli poraz Persijancima, obe strane su počele da glade svoje blokove. Prvo, Spartanci su imali Peloponeski savez, koji se sastojao od njihovih komšijskih država, zatim uključujući Кorint, Tebu, Arkadiju, Meseniju, kao i druge.

Oni su naterali sve ove gradove države da prihvate oligarhe kao njihovu glavnu vlast. Naravno i Atinjani su naterali svoje komšije da pristupe Delijskom Savezu, što se nekada posmatra kao Atinsko Carstvo i još razlog više ovom jeste to što su te države prisiljene da prihvate demokratiju. Sparta nije volela demokratiju jerr su smatrali da ona, po svojoj prirodi vodi ratu i imperijalizmu, pa su Spartanci pokušali da učine sve da to zaustave početak rata. Da, ovo deluje zaista suprotno od prirode same Sparte. Većina ljudi su tako naučeni da veruju da je Sparta samo brinula sa kime će da ratuje i kada. Ovo je pogrešno. Spartanci su bili jedni od najsvesnijih značaja rase! Oni nisu samo jednostavno gledali na sebe, oni su takođe pazili na sve Helene. Кada su Persijanci pretili da unište njihovu Grčku braću u Atini i na drugim mestima, Spartanci su pristigli u pomoć i u potpunosti razbile snage istočnog okupatora. Spartanci su sebe smatrali herojima, šampionima Grčkog sveta i osetili su da demokratske tendencije Atine i njenih država klijenata srozava i poništava prirodu Helenskog Duha. Iako je Sparta, bila u mogućnosti da vlada celom Grčkom posle rata sa Persijancima, ona to nije izabrala. Umesto toga, vratila se svojoj Peleponeskoj Ligi i obavljala svoje poslove koje je imala u svojoj domovini.

Slično, Adolf Hitler je video sebe kao oslobodioca svih Tevtonskih naroda. On je pripojio Sudetsku oblast i dodao Austriju u stastav Trećeg Rajha. Nacional Socijalistička država obalja svoju osnovnu fuknciju koja je služba prema svojoj Rasi! I baš iz ovog razloga multietničke države nego da postanu ili da bitišu kao Nacional Socijalističke države.

Najbolji primer ovog jesu Sjedinjene Američke Države, koje nikada ne mogu biti NS država baš iz tog razloga jer postoje različite Rase u okviru njihovih granica. Spartanska Država je postojala da bi služila Spartanskom narodu, ali Spartanci su takođe razumeli da su oni deo veće etničke grupe, ali prvo su vodili računa o sebi (Brinući o svoj Naciji mi Pomažemo svoj Rasi).

Bitno je takođe naglasiti da je veza između Religije i Nacional Socijalizma veoma bitna. Spartanci su bili jedni od najvećih poštovaoca Bogova u okviru Grčkog sveta. Oni se nisu borili na određene praznike kako bi ih proslavili. Poštovali su iste Bogove, kao i drugi Grci.

Naravno i religija je imala veliku ulogu u Trećem Rajhu. Hitler je bio ateista većim delom svog života, ali on je dobro razumeo Votanski Duh koji se nalazi u svim Arijevcima, znao je da vraćajui Drevne Bogove Evrope podići će se novi Duh, nova Snaga, Volja Arijevskim narodima. Nacional socijalizam je nasleđe religijskih uverenja Predaka i on mora da služi kao narodni instikt svim narodima koji izviru iz Arijevskih Predaka.

Značaj vojnog života i same borbene moći najbolji je pokazatelj drevne Sparte kao prve NS države. Dakle, u vrlo ranim godima Nemačka mladost se priključivala Hitler Jugend-u, u sedmoj godini života Spartanci su počinjali sa svojom vojnom obukom. Smrt u borbi bila je cenjena kod ova oba Arijevska naroda. Arijevske vrednosti Časti, Volje, Taktičke misli i Veštine bile su učene u brdovitim predelima Lakonije, kao i travnatim predelima Germanije.

Šta se kasnije dogodilo sa Spartom? Odmah nakon rata sa Persijom nije bilo sukoba između vodećih gradova država. Međutim, političke igre i rat između Sparte i grčkih kolonija na Siciliji koje su Atinjani pomagali, dovodi do Peloponeskog rata. 404. Godine pre nove ere, Sparta je u tom dugom ratu konačno uspela da porazi Atinjane. Spartanski saveznici su predlagali da se Atina spali do zemlje, međutim Spartanci su se plašili vakuma koji bi bio stvoren ukoliko se to dogodi. Ovo je bila vrolo skupa greška koju su Spartanci napravili…

Homiji, koji su bili na čelu Atine nakon rata(u istoriji poznati kao 30 Tiranina) bili su toliko grubi prema stanovnicima grada, da je čak Spartanski kralj podržao bunu protiv njih. Demokratska Atina je uspela da povrati vlast nad gradom i nagovara Tebu na rat protiv Spartanaca, što se i dogodilo i bitkom kod Leuktre 371. Pre nove ere Sparta biva poražena.

Neka dva veka kasnije dolazi do propasti Sparte kao države, kada postaje provincija rastućeg Rima…

Danas, malo toga je ostalo od Sparte. Nisu ostali putevi, veliki spomenici, hramovi Bogovima, danas Lakonija kroz vetar šapuće priču o jednom hrabrom narodu, od koga je ostalo ipak nešto. Ostala je ideja koja se zove Nacional Socijalizam, taj temelj, stub vredi više nego bilo koje kameno zdanje na svetu, jer sa tim temeljom naći ćemo spas za svoju Naciju i za Rasu u vremenima koja su pred nama, deo je nas, deo krvi, deo tradicije.