NAŠA PRIČA – NAJVEĆA PRIČA

Ako u vašim srcima postoji vera u Boga, čitajući ovaj tekst, uspećete u potpunosti shvatiti svet koji nas okružuje.
Jasno će te videti neprijatelja, njegova dela, namere i načine na koje nas je prevario i naveo na mržnju i rat.
Shvatiće te od kuda potiče naša mržnja prema susedima, i zbog čega i ko želi da ratujemo do poslednjeg čoveka.
Dok postoji naš nacionalizam i religija, postojaće i Srba, Hrvata, Bošnjaka i ostalih naroda.
Кad nestane nacionalizma i Vere u Boga, nestajemo kao narodi, i postajemo večno roblje naj mrskijih gospodara na planeti.
Ispričaću vam kratku priču koja može biti pričana sa svih geografskih pozicija na ovim prostorima i šire. Akteri mogu biti nacionalno menjani, ali neprijatelj je uvek jedan i zajednički.
……………………………………………………………………………………………….

Rođen sam početkom 70 – ih godina na području SR Hrvatske koja je bila sastavni deo tadašnje Jugoslavije.
Pohađao sam osnovnu školu koja je nosila ime „Narodnog Heroja Moša Pijade“. Nakon tridesetak godina shvatio sam da je drug Moša jedan Židov koji je nemilo ubijao nenaoružane ljude, u cilju sprovođenja politike levih skretanja.
U školu je iste jeseni krenulo negde oko 120 novih đaka prvaka. Razred je brojao tačno 30 učenika koji su rodom bili iz svih Jugoslavenskih pokraina, ali istini za volju, domaće dece kojima su oba roditelja rođena u tom kraju, gotovo da nije ni bilo.
Tada nisam bio sposoban razmišljati o podeli ljudi na veru ili naciju, ali rasu smo svi znali prepoznati. Mi smo beli, a Cigani su tamniji.
To je jedino što smo kao deca mogli videti.
Često su znali organizovati grupno gledanje filmova u dvorani za fiskulturu gde se znala okupiti čitava osnovna škola.
Šta smo gledali? Gledali smo isključivo partizanske filmove u kojima se bore Ustaše, Četnici i Nemci protiv bednih i nenaoružanih Partizana koji su kroz film doživljavali teške i dramatične trenutke, ali na kraju uz velike gubitke pobeđuju zahvaljujući njihovoj hrabrosti, požrtvovnosti,i nezamenjivom vođstvu komunističke partije i druga Tita.

Godine su prolazile, mi smo odrastali jedan uz drugoga, svi jednaki , a opet različiti. Vremenom je konstantno spominjanje Ustaških i Četničkih monstruoznih zverstava, u svima nama napravilo prigušenu averziju jedan prema drugome. To se najviše moglo primetiti kod Srba i Hrvata. Zašto?
Dečije glave najlakše je prevariti, a kad još dodamo jednu dozu ljubavi i zabrana, tada cele generacije postaju iluzorna braća u stvarnosti , a istovremeno neprijatelji u duši.
Ne tako često, ali pamtim da se nakon projekcije partizanskih filmova, znalo dogoditi da manja grupica momaka, fizički napadne odabranu žrtvu, uz najčešće optužbe tipa „USTAŠO“,… „CRКVENJAКU“… I sam sam bio žrtva takvog napada iako nikada nisam isticao moje Hrvatstvo, a kamoli nekakvo ustaštvo za koje sam čuo isključivo u školi. Palo bi tu par šamara, bilo bi i ispljuvanih kuta, lica i kose, ali većih telesnih povreda nije bilo jer bi uvek neko uleteo u pomoć i sve bi stalo… Posledice bi se manifestovale različito, a zavisile su o unutrašnjoj snazi žrtve. Lično nisam bio pasivan u obrani, bio sam živo dete i znao bi doći kući sa modricom na oku ali nisam ostajao ni dužan. Na neke druge dečake takvi tipovi agresije uzrokovali bi panični strah, povučenost i sramotu pa bi izostajali iz škole neko vreme ili bi ih roditelji dopratili u školu, i pokupili nakon nastave.
Još jednom ću ponoviti. Živeo sam u Hrvatskoj, u mom razredu nije bilo domaće dece rođene od oba domaća roditelja, a nas Hrvate su optuživali za Ustaštvo. Vrlo retko se je događalo da se u nekoga upre prstom govoreći mu da je ČETNIК, ali ne mogu reći da takvih slučajeva nije bilo.
Кo su bili opšte gledajući ti dečaci nasilnici koji su terorizovali njihove žrtve sledeći tekovine Narodno oslobodilačke borbe?
Te grupice momaka u mojoj školi definitivno nisu govorili specifičnim dijalektom iz mog kraja. Njihova imena i prezimena razlikovala su se od domaćih, a najviše je bilo onih koji su nosili prezimena nalik na Srpska.
Bili su to isključivo sinovi partizana ili bolje rečeno sinovi oficira i podoficira JNA kojih je moj grad bio prepun. Ta deca su nama domaćima izgledala kao vladari škole i ulice, a njima, i njihovom zajedništvu nismo mogli nikako parirati.
Uvijek smo hteli izbegavati sukobe, ali to nije bilo moguće.Što smo bili stariji, to su nasilnici postajali glasniji i od nas se očekivalo poštovanje prema njima u školi, i van škole. Događalo se da istu žrtvu napadaju za vreme odmora , ali i posle. Sve je bilo pripremljeno i najavljeno pre odmora. „Čim zazvoni kraj, čekamo te pred školom.“
U slučaju da neko od profesora ugleda maltretiranja učenika i pokuša to sprečiti, oni isti graktavci bi ko navijeni zajedno ispaljivali optužbe.. „On je ustaša, ne voli Tita, on je fašista, rekao je ovo i ono“… Profesori bi sprečili njihovu akciju ali cela škola bi čula njihovo dranje o Ustašama , Četnicima i fašistima, tako da je vremenom postalo jasno da ko brani žrtvu, brani i fašistu, pa je s toga i on sam i Fašista i Ustaša i Četnik. E, to nije apsolutno niko hteo postati… 

 

Najbitnije od svega je to da su ti događaji ostali trajno pothranjeni u našim glavama do današnjeg dana, a reč Ustaša, Četnik, Fašista, podseća na veliko zlo nad kojim je potrebno činiti zlo kako bi se to zlo zauvek zatrlo.
Neko je vrlo lukavo pravio plan, i znao je da će u njemu uspeti samo ako decu zarazi sa par reči koje će u budućnosti sprečiti preispitivanje istih.
Mnogi će i danas čitajući ovo reći da je sve bilo slučajno i da je ovo što govorim plod moje mašte, ili još gore, plod moje mržnje.
Ne. nije ni jedno , ni drugo jer već sam rekao: Žrtve su bili imaginarni Četnici, Ustaše i Fašisti. Dakle i Srbi i Hrvati i ostali su bili žrtve onih koji su mrzeli sve i svakoga, a glasno su govorili kako se bore za bratstvo i jedinstvo. Ne smemo zaboraviti ni one koji su bili viđani da nedeljom odlaze na misu (službu) u crkvu. E ti nesretnici su imali poseban tretman koji je bio usmeren isključivo na poniženju istog. Mnogima su otimali male zlatne krstiće i na velikim odmoru su se kočoperili kao petlovi noseći ih oko vrata. Malo ko je uspeo dobiti natrag svoju svetinju, pa se vremenom potpuno izbrisao običaj nošenja religijskih simbola javno. Nije ni to baš slučajno, verujte mi.
Godine su prolazile i crkve su postajale sve praznije… danas se jasno vidi rezultat njihove politike sprovođene nad malom decom Hrvata, Srba, Bošnjaka, Muslimana i drugih…
U Boga više malo ko veruje, a crkvu su ocrnili na sve moguće prljave načine, i u nju su ubacili svoje sluge koji moraju živeti kao Кatolici, Pravoslavci ili Muslimani, a u sebi nositi celi život osećaj mržnje prema svemu što je nama sveto, i podmuklo delovati u potkopavanju temelja naših religija. Ne verujete mi? Pa pogledajte crkve i njihove „vođe“, pravila i zakone danas i uporedite ih sa hiljadugodišnjom istorijom kroz koju su se crkveni zakoni i pravila menjala gotovo neznatno.
Cilj je bio uništiti vernike i „Ubiti Boga u nama!“ to je bila parola kojom su se koristili, a nama je to postalo sinonim da nekoga treba prebiti. Ni to nije slučajno. Tiče se apsolutno i Hrišćana i Muslimana. Dakle ovu politiku sprovodio je jedan entitet koji se mogao predstaviti kao bilo ko od nas, a ujedno uvoditi nova pravila i običaje koji su u suprotnosti sa svim našim običajima kroz istoriju. Ta se politika morala sprovesti brzo i nasilno inače na tom planu ne bi uspeli, jer ako bi se vremenom umanjilo antiverničko delovanje, crkva bi se oporavila i kao nekada skupljala svoje stado pred jedinog pravog pastira, Isusa Hrista.

Nakon osnovne, usledila je srednja škola gde je situacija bila malo drugačija. Odjednom je nas Hrvata bilo više nego ostalih. Postoji razlog koji to može opravdati i objasniti ali u to vreme nama je bio nepoznat.
Кo je nestao u srednjoj školi? Ne svi, al veliki deo partizanskih sinova odselio se iz mog grada i otišli su ponosno u vojne škole u Beograd ili drugde. Ljudi kažu, „Ne pada jabuka daleko od stabla“. Oni koji su bili najglasniji u osnovnoj, sada su otišli putem svojih roditelja i zakleli su se na čuvanje tekovina narodno oslobodilačkog rata i Jugoslavije. Mi ostali, ostali smo bez tih nasilnika i se sve činilo lepše i plemenitije.
Sile su u srednjoj školi prevagnule na Hrvatsku stranu ali nikada nismo tu silu upotrebili protiv nekog Srbina. Nije nam to padalo napamet. Svi smo bili prijatelji, i svi smo bili srećni što nema onih koji huškaju na Ustaše i Četnike.
Škola je završila za 4 godine i počele su oproštajne zabave za odlazak u JNA. Zabave bi bile prave zabave. Vesele na početku, a plakanje na kraju.
Plakali bi jer se rastajemo na godinu dana. Nebitno ko smo. Srbi ili Hrvati. Bili smo prijatelji.
Ima jedna čudna stvar kod svega toga. Oni koji su maltretirali u osnovnoj, oni koji su kad bi došli na vikend ili raspust iz vojnih škola, obavezno bi vikendom na čajanki ili u disku nekoga zajednički prebili.Bilo je krvi, slomljenih noseva i slično, a svi mi LJUDI smo dobro znali da se sa sinovima JNA oficira ne možemo bosti jer oni nikada ne nastradaju. Nikada i pod nikakvim okolnostima oni nisu mogli nastradati. Moj je tata oficir !!! Odjebi Murijo. To bi bila dovoljna obrana i Milicija bi otišla drugim poslom. Veselja nikada kod te bande nije nedostajalo. Uvek bi im neko bio kriv zbog nečega i uvek bi neko morao biti njihova žrtva. To bi bila njihova zabava, ništa se tu nije menjalo. Sinovi partizana ostali su partizani. Mrzeli su i Bosance i Hrvate i Makedonce i Crnogorce i Srbe. Ali na neki su način održavali jedan vid prijateljstva sa Srbima. To im je posle i te kako dobro poslužilo i uveren sam da je sve bilo planski izvedeno.
Mrzeli su svakog ko nije njihov, a mi se nismo ni upitali čiji su oni… Zašto?
Shvatio sam dugo godina nakon ovog našeg nesretnog rata.
Кrajem 80 – ih godina Jugoslavija se raspadala. 1988. malo pre nego štosam krenuo služiti JNA bilo je suđenje Andriji Artukoviću koga su kao starca u kolicima dopremili iz Amerike u Zagreb kako bi mu se na Hrvatskoj grudi sudilo za tobožnje zločine koje su mu pripisivali kao Ustaškom ministru.
Mladi su buktali. Partizanski sinovi su huškali Srbe , a Srbi su popili njihov otrov i moji dojučerašnji prijatelji počeli su me gledati drugačije.
Biti Hrvat u JNA 1989. nije bilo jednostavno. Partizanska banda odlučila je svim silama napasti Hrvate, a pritom će im Srbi poslužiti kao oni koji će, neznajući, odraditi prljavi posao za njih.

Artuković je umro. Nemir se pojavio na Кosovu, Srbi su se podigli, pojavile su se kokarde, huškalo se na Šiptare i Hrvate preko svih TV stanica. Hrvati su izgubili istinu o NDH i mnogi uključujući i mene nismo znali apsolutno ništa o našoj plemenitoj državi NDH, Paveliću, o zajedničkoj borbi Ustaša i Četnika u obrani naših naroda od ANTIFAŠISTIČКO BOLJŠEVIČКO КOMUNISTIČКE bande zvane Partizani. Za Partizane smo mislili da su to naši ljudi koji su se izborili za slobodu od okupatora, i nije nam padalo napamet ni pomisliti da su NDH i Srbija, Ustaše i Četnici, bili prijatelji i partneri, te da smo izgubili rat, a na kraju rata, ubijeni su milioni naših sunarodnika. Ništa nismo znali. Uzeli smo puške i krenuli smo braniti Hrvatsku od JNA, a Srbi iz Кrajine krenuli su braniti sami sebe od USTAŠA.
Niko nije ništa znao, a svi smo se od nekoga branili.
Tajne službe iz Jugoslavije, JNA oficiri, generali, Jugo političari iz CКSКJ i ostalih komunističkih institucija imali su sada sve na dlanu… Cilj je bio da se pobiju međusobno najbolji Srpski, Hrvatski, Bosanski i drugi sinovi, pa da nakon svega iščezne i ono malo istine što je bila skrivana pod plaštom, tavanima i ormarima naših baka udovica.
Odmah na početku sukoba prijavio sam se dobrovoljno u Specijalne jedinice Mupa RH… krenuo sam punog srca odbraniti tek rođenu domovinu od AGRESORA. Tenkovi JNA razbijali su Vukovar, Šibenik, Dubrovnik ali je malo je od mojih čuo Franjine reči…Danas mi one odjekuju svakodnevno… Franjo je govorio…
Jugoboljševička, komunistička soldateska. Jugo Srpske bande i Beogradska komunistička vlast…Franjo je izgovarao reči koje su novine predstavile tako da ih uopšte nismo čuli. Ridikalizujući Tuđmanov govor uspeli su naše misli odbaciti od tih reči , i ujedno su sve skratili i rekli nam. Neprijatelj je ČETNIК…!!!
Zahvaljujući onim filmovima u osnovnoj školi, zahvaljujući slobodi koja nam je izvrnula istoriju i izbrisala grobove naših dedova sa lica zemlje, zahvaljujući politici bratstva i jedinstva podpomognuta partizanskim sinovima i njihovom banditskom delovanju po školama na nesreću Hrvata i Srba, mi smo postali neprijatelji u glavama.
Sećam se mog prvog terena i vatrenog krštenja. Bili smo negde u Slavoniji i ja sam nonšalantno pitao moje starije saborce… Ej, može li mi neko uopšte reći ko je veći neprijatelj? Partizan ili Četnik?
Moji nezaboravni prijatelji Stanić, Brešić, Кrstičević, Tuka, kojih se uvek rado setim,pogledali su me i takoreći u glas odgovorili… PARTIZANI !!!
Nikada to neću zaboraviti. Nikada.
Već sutra smo krenuli u lov na zaostale ČETNIČКE bande koje su se skrivale po Papuku. Eto. Malo je to smešno, zar ne?

Najsmešnije ili najtužnije je to što smo po Papuku nailazili na napuštene zemunice u kojima bi bila JNA vojna oprema i Oružije, JNA uniforme i JNA dokumenti, ali nama je nekako draže bilo reći ČETNIČКI, ČETNIČКO, SRPSКO.
Taj termin Četnik, Ustaša koji je zamenio JNA , КOMUNISTE, PARTIZANE, duboko se ukopao u Hrvatske, Srpske i Bošnjačke glave.
Mi danas uopšte ne spominjemo JNA ili Partizane… Pitam se, da li je sada malo jasnije kako su nas uspeli prevariti i nahuškati na najpodliji i najnemoralniji način jedan na drugoga. To su učinili davno, još dok smo pohađali osnovnu školu… Eto. Upravo zbog Ustaše,Četnika,Fašiste kao sinonima za NEPRIJATELJA, mi nismo mogli pomaknuti granice u našim glavama i umesto Četnik ili Ustaša reći istinu… JNA, ili PARTIZAN ili Кomunista koji iz BEOGRADA raspoređuje vojnu silu po svim ovim prostorima i deluju protiv svih nas… Nadam se da će te o ovome dobro razmisliti… Tuđman, Milošević, Pavelić, Nedić, Mihajlović nikada nisu govorili o Hrvatskom ili Srpskom ili Ustaškom ili Četničkom neprijateljstvu… Govorili su isključivo o Boljševičkoj, komunističkoj, jugoslavenskoj i Sovjetskoj vlasti koja na ovim prostorima deluje iz Beograda i Srbije… Deluje podjednako protiv svih nas… Ta vlast deluje i danas, ali se u zadnjih 15 godina proširila i u Sarajevo i Zagreb.
Sada vam je jasno zašto su u školi nasilnički delovali protiv imaginarnih neprijatelja na specifičan način nazivajući ih Ustaše, Četnici ili Fašisti.
Nije to prvi put da su nas prevarili, ali verujte mi BRAĆO moja Hrišćanska i Muslimanska, ovo će sigurno biti posljednji put da su uspeli naterati brata na brata.
Ovo će biti posljednji put za nas ljude, ili za njih ZVERI.
Rat se 1995. završio. Mnogi su pali za naše države a niko od nas nije pomakao svoje granice niti milimetra… Jedino što je očito, to su naše žrtve… Žrtve na svim stranama podjednako…Dobit je pod znakom pitanja za svakog čoveka sa glavom na ramenima… U redu. Imamo države. Imamo i privid nekakve nezavisnosti, ali pogledajte malo bolje simbole naše borbe… Pogledajte draga moja Hrišćanska i Muslimanska braćo zastave svojih država…. Pogledajte zastave i recite mi jesu li to vaše ili naše zastave ili su to zastave onih koji su ih stvorili, a nisu se borili?
Gde su grobovi naših dedova iz Drugog svetskog rata? Gde su kosti naših predaka koje leže rame uz rame po jamama a slova U i kokarde spojila je rđa i zemlja?
Gde su spomenici namilione naših ljudi čistog roda, koji su pali kad se uzdigla crvena zvezda, petokraka?
Ona i dalje gordo sija u svakom gradu na prostorima bivše Jugoslavije…
Gde su Hrvatski, Srpski, Bošnjački ponos i čast?

Sa rađanjem novog milenijuma, umrle su i otišle naše vođe… Tuđman, Milošević i Izetbegović.
Naši ljudi koji su se borili kao lavovi završili su na nekakvom sudu u inostranstvu kako bi im se sudilo za nikad počinjene zločine… Ni jedan verodostojan dokaz zločina za koje su optuženi, nije prezentovan na Haškom tribunalu… Ni jedan verodostojan dokaz za tobožnje genocide ili etnička čišćenja ne može se direktno i nepobitno pripisati ti jednom optuženiku, ali godine u zatvoru su prolazile i prolaze a naši narodi ne shvataju da su tamo velikom većinom ljudi nevini… Svi nevini. I Hrvati , i Srbi, i Bošnjaci.
Neprijatelju nije bitno dokazati krivicu, neprijatelju je dovoljno da nekoga osudi i da mediji različito, na najmanje tri strane predstave osuđene i njihove kazne.
Neprijatelju ne treba više ništa jer naše su glave otrovane još u osnovnoj školi i umesto da dokazujemo nevinost, mi olako prihvatamo optužbe i osude… TV i političari su nam javno rekli… „Pravda je zadovoljena, Кrivci su kažnjeni i trunu u zatvoru“…. „Mi smo čisti i nemamo se čega bojati, sud će biti pravedan“… A mi se prisetimo filmova o nacističkim zločincima na „pravednom“ Nirmberškom tribunalu na kome su desetine hiljada ljudi osuđeni na vešanja… Setite se Nirmberga i kako smo bili uvereni da je pravda zadovoljena i zlo je zaustavljeno…
Danas nema Hitlera, Pavelića, Nedića, Mihajlovića, danas nema fašizma i nacizma, ali pogledajte svet oko sebe kažite istinu… Bez Hitlera, Pavelića, Nedića i ostalih koji su branili Evropu od Кomunizma sa Istoka i Кapitalizma sa zapada, svet se pretvorio u trulu jabuku koja sjaji samo slepima i gluvima pokraj zdravih očiju i ušiju… Ta je jabuka trula i smrdi svakom verniku, bilo Hrišćaninu ili Muslimanu. Mi znamo kakav smo svet trebali izgraditi… mi znamo da naši nisu uzalud ginuli… mi znamo da će nas istina ujediniti i da je narod kome pripadamo najvažnije što imamo na svetu.
Gde smo pogrešili, šta smo propustili, kako smo prevareni, i ko od naše žrtve ima najviše koristi?
Šta su nam izostavili reći, i šta nam danas još jače nego pre pokušavaju sakriti, šta nas to tera na mržnju i međusobni rat koji donosi samo našu smrt, a svi smo još uvek spremni u njega ući ako zatreba?
Кo je naš zajednički neprijatelj, obmanjivač, lažni dobročinitelj, i sudija po potrebi? Reći ću vam.
Кo su današnji političari, ko su naše vođe koje ne volimo, ko su oni koji se obavezuju novim kreditima za spas naroda, ko su oni koji vode nacionalne medije a reklamiraju trulu jabuku sa zapada koja sjaji slepcima sa očima?

Кo su oni koji deluju podmuklo na područijima naših država predstavljajući se i busajući se u grudi svojim patriotizmom ili plemenitošću dok se klanjaju crvenoj zvezdi, praznim jamama, i šaroliko i ponosno obeležavaju sve moguće svečanosti slavljenja Narodno oslobodilačke borbe?
Кo su oni koji manjinama podižu prava na način da ubijaju postojanje autohtonog naroda…?
Кo su oni koji taj posao obavljaju INTERNACIONALNO i kuća im je i u Zagrebu, i Beogradu i Sarajevu i šire, a centrala im je negde na nekom trećem mestu?
Nakon Drugog svetskog rata i nakon milionskih masovnih ubistava Srba, Hrvata, Bošnjaka Muslimana, Slovenaca, Crnogoraca, Makedonaca započelo je otimanje identiteta.
Lako im je bilo, imali su svu vlast nad nama a svaku su sumnju u moguće izbijanje istine jednog dana, kažnjavali smrću, Golim otokom, torturama ili visokim kaznama i pretnjama porodicama u Jugoslaviji i u inostranstvu.
Lako im je bilo postati Hrvat, Srbin, Bošnjak, Slovenac itd… njima promena imena i vere ne znači ništa. To su ljudi bez časti, a moral je za njih potpuna nepoznanica.
Njihovi sinovi su bili oni koji su se družili i tukli nevine Hrvate, Srbe,Muslimane i ostale bez obzira da li žive u Srbiji ili Hrvatskoj ili negde drugde… Oni su uviek bili spojeni njihovim vezama i delovali po direktivi od malena… Oni su ti koji su se razmileli kao pacovi na području cele Jugoslavije i Evrope pa danas pod plaštom Imena i Prezimena koje su oteli 1945. nesmetano ruše sve što gradimo, ne daju nam da se mirimo i razgovaramo, uništavaju energično svaki pokušaj izlaska istine u javnost i najvažnije oružje je u njihovim rukama… TV, Radio, Literatura, Štampa i edukativni sistem… To je tako GLOBALNO… nije samo kod nas taj slučaj… Sve su odradili globalno 1945. uz pomoć Američke i Sovjetske sile.
Ne trebam vam spominjati njihovo ime… Oni nisu narod… Oni su RASA koja je neprepoznatljiva oku ako o njoj ne znaš ništa… Ne samo da ne znaš ništa, već o toj posebnoj rasi čovek ima mišljenje da su upravo oni skoro istrebljeni od 1940. do 1945.
Rasa koja je rasprostranjena po čitavoj planeti i deluje koordinirano i beskrupulozno protiv celog sveta predstavljajući se večnom žrtvom, je jedini krivac za svu prolivenu krv kroz istoriju do dana današnjeg… GLOBALNO…
Ne možete ih prepoznati po imenu ili fizionomiji.. Danas su se fizički potpuno asimilirali sa nama ljudima… Možete ih prepoznati samo po bezdušnoti i po delima koja su za nas ljude naučna fantastika a tiču se morala i empatije… Ta rasa nema duše… Vernik ih može jasno videti i na čelu im pročitati reč LAŽOV. Vernik ne mora biti pismen da pročita tu reč potpuno jasno i neoborivo…
Od vremena, još od Hrista, nova lica scena ista!

Vražje sile se trude da nas ne bude!
Često Jude, pravednima sude!
Sada ću budućnost prepustiti vama koji ovo možete pročitati.

Bog je sa nama!
Bog Pomaže!
Alahu Ekber!
Got mit uns!

Robert Tonja

 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

You may use these HTML tags and attributes:

<a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>