JEVREJSKO POREKLO SRBA- DEO 5.

Slavljenje Uskrsa na dan jevrejskog praznika Pesah


Isusovo (hebrejski Jošuino) vaskrsenje se u celom „hrišćanskom“ svetu slavi kao najveći „hrišćanski crkveni praznik“ Uskrs (Vaskrs).

Prvih sto godina judeohrišćanstva dan slavljenja ovog praznika se računao prema jevrejskom kalendaru i slavio se u celom „hrišćanskom svetu“ na dan slavljenja jevrejskog praznika Pesah (praznika koji slavi uspomenu jevreja na izlazak iz tzv. Egipatskog ropstva, kako vas njihova zvanična istorija uči), bez obzira koji je to dan u nedelji.

Dakle, dan slavljenja Uskrsa bio je prema jevrejskom kalendaru 14. nisan, četrnaesti dan prvog meseca jevrejskog kalendara, što je mart – april.

I tako je bilo sve do 130. godine kada će to promeniti Rimski episkop (papa) Telesfor uvodeći slavljenje Uskrsa samo na dan nedelju. Međutim i tada se sve pape nisu pridržavale tog novog datuma, pa je tek papa Pio Prvi to potvrdio, odredivši da se Uskrs slavi prve nedelje nakon martovskog punog meseca, kako bi ga odelio od jevrejskog praznika Pesah.

Međutim, zanimljivo je da i pored ove odluke rimskih episkopa i papa o promeni datuma slavljenja Uskrsa u odnosu na jevrejski praznik Pesah, brojne judeohrišćanske crkve i njihovi episkopi, i dalje su zadržali slavljenje Uskrsa po jevrejskom kalendaru, odnosno na datum jevrejskog praznika Pesah, 14. nisana.

Ovo znam iz dva izvora. Prvo, jer je još za vreme pontifikata episkopa (pape) rimskog Aniceta (od 154. do 167.) u Rim dolazio poslednji živi učenik apostola sveti Polikarp, kako bi sa papom dogovarao oko datuma slavljenja Uskrsa. Ovo zato jer je Polikarpova Crkva u Smirni (grčki grad na istočnoj obali Male Azije, današnja Turska) još i tada, kao i neke druge Crkve, slavila Uskrs i da lje po jevrejskom kalendaru četrnaestog dana meseca nisan, što je dan jevrejskog Pasaha, i to bez obzira na dan u nedelji. Njih dvojica se nisu uspela dogovoriti o tom datumu, pa je papa Anicet, i ako se sa tim nije slagao, dopustio svetom Polikartu i Crkvi u Smirni, zadržavanje slavljenja Uskrsa na 14. nisan (znači, kada je i jevrejski praznik Pesah). Euzebio iz Cezareje u svom delu „Istorija Crkve“ o tome je zapisao: „Polikarp nije uspeo uveriti papu, ni papa Polikarpa. Razlika nije razrešena, no ostali su u dobrim odnosima“.

Kontraverza oko ovog pitanja nastavljena je i u daljim godinama, pa se zna da je čak i rimski papa Viktor Prvi (189. – 199. god) vodio velike rasprave sa judeohrišćanskim episkopima Male Azije (današnje Turske) da napuste ovaj svoj običaj i prihvate rimski običaj i dan slavljenja Uskrsa nedeljom. Pa je u tom smislu pisao episkopu Efesa (grčkog grada u Maloj Aziji. današnja Turska) Polikratu i predložio mu da sazove maloazijske episkope da rasprave ovo pitanje. To je ovaj i učinio, no u odgovoru Viktoru Prvom, episkopi maloazijski su istrajali u tome da se Uskrs slavi 14. nisana. Zato ih u Rimu prozvaše „kvatrodecimeni“, što na latinskom znači „četrnaesnici“ (14. nisan).

Papa Viktor Prvi, koji je tada delovao kao glava celog tog pokreta judeohrišćanstva, pozvao je nakon toga maloazijske episkope da napuste svoj običaj i prihvate slavljenje Uskrsa nedeljom. Ukoliko to ne bi prihvatili izgubili bi zajedništvo sa rimskom Crkvom. Nekim episkopima nije se svideo takav postupak pape, pa je tako Irenej Lionski pisao papi Viktoru Prvom da je bolje zauzeti pomirljiv stav i zadržati jedinstvo.

Nema drugih podataka o tome kako je završilo ovo pitanje, osim da je postepeno kroz 3. vek, rimski običaj bio prihvaćen u većini crkava. U samom Rimu papa je NAMETNUO svim judeohrišćanima slavljenje Uskrsa u nedelju. To je izazvalo pobunu jedne grupe koju je predvodio izvesni istočnjak Blast, no ona nije imala većeg uticaja.

Ipak, čitava rasprava konačno je zaključena tek na Nikejskom saboru 325. godine. Tada je određeno da se Uskrs mora slaviti na prve nedelje iza 14. nisana, a za računanje datuma je bila zadužena Aleksandrijska crkva.

Dakle, Uskršnja nedelja u suštini i dalje se računa i DIREKTNO zavisi od datuma jevrejskog praznika Pesah i slavi se u prvu nedelju koja dolazi nakon 14-og dana prolećnog meseca jevrejskog kalendara nisana. A štaviše, i datumi svih ostalih judeohrišćanskih praznika se računaju u odnosu na ovaj datum, odnosno u odnosu na Uskršnju nedelju.

Jevrejska „in hamidanus“ jaja – Judeohrišćansko bojenje jaja za „Uskrs“

Prilikom praznovanja prve večeri jevrejskog praznika Pesah, koji slavi izlazak Jevreja iz izmišljenog „egipatskog ropstva“, odražava se tzv. obredna „Seder večera“. Jevrejskim verskim propisima jasno su definisani ritual, molitva i sadržaj ove večere. Jedan od tih sadržaja predstavlja i na stolu prisutan tanjir (keara) u kome verski ritual propisuje prisustvo sledećih jaja: gorke trave, celera (ili peršuna), rena, haroseta (mešavine oraha, voća i začina), pečene kolenice jagnjeta ili koze (ili pilećih krila) i beica – JAJETA.




Svako od ovih jela imalo je i ima na simboličan način i objašnjenje zašto se nalazi na tom tanjiru

Prisusutvo beica – tvrdo kuvanih jaja na Seder večeri za jevrejski praznik Pesah, simbolizuje zamenu za prinošenje žrtve u Jevrejskom hramu u Jerusalimu. Ta žrtva koja je inače prinošena na oltar Hrama zvala se „Korban Pesah“ i „Korban Hagiga“ i predstavljala je žrtvovanje životinja (ovna ili koze), a posle tzv. (izmišjenog) Vavilonskog ropstva Jevreja, jaje je osim simbolizovanja te žrtve predstavljalo i sam simbol veze Jevreha sa jevrejskim hramom u Jerusalimu. Vremenom, prisustvo kuvanih i obojenih jaja in haminadus (in haminadu je špansko-jevrejska reč za jaja kuvana u luku-lukovini), je postao deo uobičajne prakse jevreja za praznik Pesah, ali i u nekim drugim prilikama.

U judeohrišćanstvu obojeno jaje se prvi put spominje u vezi sa „svetom“ Marijom Magdalenom (hebrejski Mirjam, Mirjana), Jevrejkom koja je (po zvaničnoj istoriji) primila judeohrišćanstvo i koja je putovala u Rim da ga propoveda. Tom prilikom ona je sa jednom grupom pokrštenih jevreja (judeohriščana) posetila dvor rimskog cara Tiberija kome su se požalili na surovost Pontija Pilata, rimskog guvernera u Judeji. Tada mu je predala jedno Pashalno jaje obojeno u crveno, uzviknuvši „Hristos vaskrese“, čime je htela cara Tiberija ubediti o Hristovom navodnom vaskrsenju, a time i samom suštinom judeohrišćanskog verovanja. Ta crvena boja jajeta je simbolizovala Isusovu (hebrejski Jošua) prolivenu krv na Golgoti, i od tada se crvena boja jajeta smatra bojom navodnog vaskrsenja, a običaj bojenja i drugih jaja postaje deo prakse za judeohrišćanski praznik Ukrs (izvorni Pesah).


In haminadu je špansko-jevrejska reč za jaja kuvana u luku-lukovini

Nastaviće se…