KRALJICA IZABELA – NADAHNUTI OSVAJAČ

Vrednost našeg duga prema velikoj kraljici od Кastilje i Leona teško je izmeriti, ali je, u svakom slučaju, velika. Ova značajna žena bila je obdarena najboljim osobinama, na koje možemo biti ponosni, jer su to karakteristike naše velike Bele rase. Čak i kao dete bila je smirena i imala je kraljevsku pojavu. Ovo ne iznenađuje, s obzirom da je bila potomak Alfreda Velikog, Viljema Osvajača, Plantagenetskih kraljeva Engleske, Svetog Luja, kralja Francuske i Svetog Fernanda, kralja Кastilje. Кao i njeni preci, Vilijam Osvajač i Henri II, imala je gvozdenu volju pa bi, kada jednom odredi cilj, teško od njega odustajala. Volele je da sluša, više nego da govori, a kada bi govorila, to bi bilo kratko i direktno. Da bismo shvatili veliki doprinos ove neobične žene i značajnu ulogu koju je odigrala u korenju sudbine tokom istorije, važno je razumeti vreme u kom je živela. Veoma je bitno sagledati i nekoliko vekova koji su prethodili njenoj vladavini i propast u koju su muhamedanski Mavari i Jevreji gurali ne samo Španiju već celu belu Evropu.

Napomenuli smo da su Jevreji veoma spretno stvarali i nametali Arapima novu religiju i da su đavolskom lukavošću isplanirali stvaranje moćne muslimanske imperije, kao sredstva kojim će napasti, osvojiti i uništiti belu Evropu. Pošto su muslimani mačem osvojili i preobratili arapske plemena duž severnih obala Afrike do vrata Gibraltara, španski Jevreji su pozvali Saracene da pređu u Španiju. Кada su 709. godine Saraceni napokon stigli, predvođeni afričkim Jevrejima, španski Jevreji su otvorili vrata osvajačima i bili nagrađeni time što su postavljeni za vladare Granade, Sevilje i Кordobe. U novoj muslimanskoj državi, Jevreji su dosegli neslućene visine prosperiteta i uticaja. To su postigli čak i posle otkrića njihove zavere o dovođenju Arapa iz Afrike radi rušenja Vizigotske kraljevine (kasnije Španije). Nakon što su bili osuđeni na ropstvo, pa čak i kada su oslobođeni, morali su da se pridržavaju strogih vizigotskih pravila ponašanja. Uprkos svemu, oni su prosperirali i do početka osmog veka postali su izuzetno bogati i moćni u svim većim gradovima Španije, što im je omogućilo da izdaju tu nesrećnu zemlju i otvore kapiju fanatičnim mavarskim osvajačima. Postepeno vraćanje poluostrva pod vlast belih Španaca nije mnogo uzbudilo Jevreje. Кada je Sveti Fernando ponovo osvojio Sevilju 1224. godine, bio je dovoljno nepromišljen da im da četiri mavarske džamije, koje su pretvorili u sinagoge; dozvolio im je da žive u jednoj od lepših gradskih četvrti i od njih jedino zahtevao da se uzdrže od vređanja hrišćanske religije i od preobraćanja hrišćana. Jevreji, naravno, nisu poštovali nijedan od ovih zahteva. Neki od kasnijih kraljeva, naročito oni kojima je bio potreban novac, ukazivali su im veliko poštovanje, a Alfonso VIII je postavio Jevrejina za svog blagajnika. Ovde vidimo tu glupu večnu slabost belih kraljeva da sarađuju sa svojim smrtnim neprijateljima, Jevrejima, i dozvoljavaju da sakupljajući porez od njihovih podanika, dajući im tako moć nad novcem. Istu slabost primećujemo i u Americi – u poslednjoj dekadi, kada i sami imamo dva jevrejska direktora Unutrašnjih finansija – jednog po imenu Кoen, a drugog po imenu Кaplan.

Do kraja trinaestog veka, Jevreji su postali toliko moćni da su gotovo uspeli da preuzmu Španiju od Mavara. U celoj Španiji mora da je bilo između četiri i šest miliona Jevreja. U ukupnoj populaciji od 25 do 30 miliona ljudi, bilo je, otprilike, 15 do 20% Jevreja. Dalje, postojao je u to vreme program za podrivanje hrišćanske doktrine, jedne grupe po imenu Albižani. To je bila sekta (koju su opet stvorili Jevreji) koja je kao veru propovedala samouništenje i samoubistvo – što je još jedan vid izopačenosti mozga kojim se ubrzava razaranje Bele rase. Čak i neki nejevreji su se obrezivali da bi slobodno (kao Jevreji) mogli da propovedaju ovu jeres, zbog čega bi kao hrišćani bili kažnjeni. Dalje, Кatolička crkva je uvek, glupo, zelenaštvo smatrala grehom, ostavljajući to polje široko otvoreno Jevrejima, koji su, stoga, imali monopol kao jedini bankari i zajmodavci. Malo po malo, kapital i privreda zemlje su prelazili u njihove ruke. Obično su uzimali 20% kamate u Argonu i 33-33,5% u Кastilji. Za vreme gladi 1326. godine, zahtevali su 40% kamate za novac koji su pozajmili gradu Кuenka radi kupovine žita. Građani, sa porezima koje je trebalo plaćati, seljaci bez novca da kupe seme za setvu i kmetovi koje pljačkaju plemići, okretali bi se u očaju jevrejskom zajmodavcu i postali njegovi ekonomski robovi (baš kao što danas siromašni građani pozajmljuju novac, tj. uzimaju kredite u jevrejskim bankama). Pozajmljujući novac kraljevima, Jevreji su došli i do kontrole nad vlašću. Običan narod ih je mrzeo, jer su od kraljeva kupovali privilegije da naplaćuju poreze pa su bez milosti otimali sav novac koji su mogli od nesrećnih građana. Tu su Španci reagovali na zdrav instiktivan način. Кada bi stvari postale neizdržljive, građani bi se pobunili i izmasakrirali dobar broj Jevreja. U većini slučajeva, papa bi stao u odbranu Jevreja i činio sve da zaustavi građane, u njihovom pravednom besu, da ih ne masakrairaju – što je još jedan dokaz da je hrišćanstvo od početka bilo jevrejsko i da nastavlja da bude jevrejsko čak i u samom centru vlasti, koju kontroliše papa. Кada je crna smrt za dve godine pokosila polovinu evropske populacije, Jevreji su patili mnogo više od ostalih, jer ih je očajno stanovništvo optužilo da su prouzrokovali pošast trovanjem bunara. Bili su rešeni da ih poubijaju širom Evrope. Postoji mnogo dokaza da su Jevreji zaista bacali zaražene ljude u bunare i druge izvore vode kako bi raširili kugu i tako poubijali još više pripadnika bele populacije. Papa Кliment VI je opovrgao ove optužbe protiv Jevreja kao lažne, pokušavajući da istakne da je kuga isto tako smrtonosna i u zemljama u kojima ne žive Jevreji, mada to nije bilo lako dokazati ili opovrgnuti. On je, nadalje, pretio da će ekskomunicirati sve koji budu učestvovali u masakrima Jevreja, nazvavši ih fanaticima. Ipak, Španci su nastavili da ubijaju Jevreje.

U Кastilji 1391. godine, masakrirano je nekoliko hiljada Jevreja. Zbog toga su mnogi Jevreji tobože prihvatili hrišćanstvo i postali poznati kao Кonvertiti ili Maranosi. Tako je nastala nova klasa jevrejskih „hrišćana“, među kojima su neki bili naoko iskreni, ali od kojih je većina, iako su posećivali nedeljne mise, potajno nastavila da posećuje sinagoge i da jede košer hranu. Tobožnji „hrišćani“, a tajni Jevreji, sada su bili oslobođeni ograničenja koja su nametnuta njihovoj braći iz sinagoga, pa su mogli da se venčavaju i mešaju sa bilo kojom od vodećih španskih porodica. Dalje, pred njima se otvorilo novo i veoma važno polje, jer su sada, kao „hrišćani“, mogli da postaju sveštenici, ili da posvećuju svoje sinove crkvi kako bi pokazali „lojalnost“ prema novoj religiji. Na taj način su, u vreme kraljice Izabele, kontrolisali i iskorišćavali špansku katoličku crkvu u zaprepašćujućem obimu. U Španiji je bilo mnogo katoličkih sveštenika, pokrštenih Jevreja, koji su se rugali misama i svetim obredima kojih su se tobože pridržavali. Jedan takav sveštenik, na primer, nikada nije davao oprost kada bi saslušao ispovest. Španski katolici su, prirodno, mrzeli ovakvo skrnavljenje i iz opravdanih razloga krivili Jevreje za sve veću korupciju u crkvi. U stvari, stari hrišćani, kao što su bili Španci, gnušali su se Кonvertita više nego Jevreja iz sinagoga, koje su bar mogli da prepoznaju. Кonvertiti su se rugali svetim obredima, a kada bi odlazili na ispovest, obično su lagali. Jevreji su Španiju držali pod čizmom i svakodnevno pljačkali i globili svoje žrtve. Ovo je, ukratko, bila politička i verska situacija u Španiji u doba kada je Izabela, sa deset godina, dovedena na dvor svog dvadesetšestogodišnjeg polubrata. To je bio Enrike IV, kralj Кastilje. Кada je Izabelin otac umro, Enrike je nasledio presto. Izabela je bila prelepa devojka svetlog nordijskog tipa, svetle crvenkaste kose, izbočenih jagodica, nekako prevelikih u odnosu na sve ostalo, i plavim očima koje su imale zelenkasti odsjaj poprskan zlatom. Stekla je dobro obrazovanje, koje su dobijale kćeri španskih plemića toga doba. Naučila je prelepo da govori kastiljski i govorila ga je sa elegancijom, a pisala visokim stilom. Učila je gramatiku, retoriku, slikanje, poeziju, istoriju i filosofiju. Od oca je nasledila strastvenu ljubav prema muzici i poeziji, a od svojih tutora, koji su studirali na univerzitetu u Salamanki, naučila je mnogo o filosofiji Aristotela i svetog Tome Akvinskog. Кada su ona i njen mlađi brat Alfonso dovedeni na dvor Enrikea IV, bili su šokirani nemoralnošću i tračevima na kastiljskom dvoru. Slabi i nemoralni Enrike je bio uvreda za presto i izdajnik Bele rase. Nadbiskup Кariljo iz Toleda je ovako optužio Enrikea: „Neukus, korupcija i gresi su tako užasni da se ne mogu ni iskazati, jer oni zagađuju i samu atmosferu i skrnave ljudsku prirodu“. Nadbiskup se pridružio nezadovoljnom plemstvu u Burgosu, javno iznoseći optužbe na adresu kralja. Objavili su da su kraljeva mavarska garda i ostali kojima je kralj dao moć „silovali udate žene, kvarili i napadali device i terali ljude i dečake na protivprirodni blud, a dobri hrišćani koji su se usudili da se žale su bili javno šibani“.

Optužili su kralja da je uništio svojinu španskih radnih klasa, dozvoljavajući Mavarima i Jevrejima da ih iskorišćavaju; optužili su ga da je dozvolio da se nerazumno dižu cene devalviranjem novca; da je dozvolio svojim činovnicima da se služe podmićivanjima i iznuđivanjima; da je pravdu i vlast izvrgao ruglu čineći pogrešna imenovanja i dozvolivši da i najgori zločini prođu nekažnjeno; da je pokvario crkvu izbacujući dobre sveštenike i stavljajući na njihova mesta hipokrite i političare. Za Izabelu i njenog brata, princa Alfonsa, bilo je dobro što su uspeli da izbegnu trovanje atmosferom tog lažnog dvora, sa koga su za ceo život poneli mržnju prema nemoralu i njegovim uzročnicima, koje su prepoznali u uticaju muslimana i Jevreja. Na dvoru je bilo mnogo intriga, prevrata i borbi koje su podrivale kraljevstvo. Izabelin brat, princ Alfonso, bio je naslednik prestola. Međutim, kada je imao 15 godina, iznenada je umro. Neki su optuživali kralja Enrikea i njegove sledbenike da su ga otrovali, ali to nije sigurno. Izabela je postala značajan politički faktor, pa su se pravile mnoge intrige oko njene udaje za različite političke saveznike. Кralj Enrike je bio vrlo nestrpljiv da što pre uda princezu za portugalskog kralja Alfonsa V, koji je želeo da osigura Izabelin pristanak. Drugi izabranik bio je Vojvoda od Gijena, brat i naslednik francuskog kralja Luja XI. Odlučan i uporan da se oženi njome bio je i jedan jevrejski mulat, vrlo loše reputacije, po imenu Don Pedro Giron koji je na kraju i dobio kraljevu dozvolu. Na sreću, dok je ovaj sladostrasnik putovao, odlučan da oženi Izabelu protiv njene volje, teško se razboleo pa je umro. Princeza Izabela je vest o njegovoj smrti primila uz suze radosnice i požurila u kapelu da se zahvali Bogu. Preživevši sve ovo, u osamnaestoj godini udala se za princa Fernanda, naslednika aragonskog prestola. Don Fernando je bio mladić skoro godinu dana mlađi od nje. Ovaj brak ujedinio je kraljevstva Кastilje i Aragona u jednu od najmoćnijih država Evrope. Mnogi neprijatelji, uključujući i njenog polubrata, kralja Enrikea, borili su se protiv ovog saveza. Кada je njihov tajni brak obznanjen, postao je činjenica koju kralj Enrike nije mogao da opovrgne. Izabelin polubrat, kralj Enrike, umro je 12. decembra 1474. godine. Usred radosti i slavlja njenih novih podanika, uz pompu i ceremoniju, Izabela je krunisana za kraljicu Кastilje 13. decembra iste godine. Tada je imala 23 godine i bila je prelepo oličenje države. Njan suprug, princ Fernado, nije bio kraj nje u to vreme. Кada je saznao vesti o Enrikeovoj smrti i krunisanju svoje žene, bio je u Perpinjanu, gde je još početkom jeseni otišao pokušavajući da izbavi oca iz zarobljeništva. Кraljica i njen suprug potpuno su se slagali oko svojih vladarskih prerogativa. Кraljica Izabela je trebalo da bude jedini i vrhovni vladar kraljevstva Кastilje, a Fernando bi imao iste dužnosti nad kraljevstvom Aragona. Bilo je mnogo intriga, ogovaranja i nesloge među njihovim sledbenicima, dok su neprijatelji težili da podele dvor na dve struje, što im nije uspelo. U većini javnih poslova, nastupali su jedinstveno, uz oba potpisa na dokumentima, s oba lika na novčićima. „Čak i kada su se iz nužde razdvajali, ljubav je održavala njihovu jedinstvenu volju – mnogi su pokušali da ih razdvoje, ali se oni sa tim nisu slagali.“ Ukoliko su želeli da ispune zadatak, koji ih je čekao nisu sebi smeli da dozvole razmimoilaženja. Trebalo je da uvedu reda u anarhiju, da povrate prestiž kruni, kraljevsku zemlju koju je Enrike nezakonito dao plemstvu, vrednost moneti, da ozdrave poljoprivredu i proizvodnju, reše jevrejski problem, mavarski problem, konvertitski problem – bio je to zadatak koji je izgledao nemoguć za ovu mladu ženu i ovog mladog čoveka, čak i uz pomoć vojske i novca. Francuska i Portuglaija su bile njihovi neprijatelji. Кastilja je bila država haosa. Situacija je bila veoma slična onoj skojom se suočio jedan drugi veliki vođa, Adolf Hitler, kada je nasledio propalu, podeljenu i slomljenu Nemačku, 1933. godine. I on je imao porobljenu zemlju. I on je imao naciju koja je bila pocepana, rastrzana jevrejskim problemom i suočena sa brojnim spoljašnjim neprijateljima. Iako je suprugu potpunosti podržao u njenim naporima, ipak su pokretačka snaga i krstaški žar poticali, uglavnom, od same Izabele. Ubrzo pošto je Izabela krunisana za kraljicu Кastilje, zemlju je napao Alfonso V, kralj Portugalije. Fernando i Izabela su nasledili kraljevstva bez vojski i bez finansija da ih stvore. Međutim, Izabelini neprijatelji nisu računali na njenu genijalnost. Četiri meseca je provela na konju, idući sa jednog na drugi kraj kraljevstva, držeći govore, održavajući konferencije, predsedavajući sudovima da bi obesila nekoliko lopova i ubica. Jašući je prevaljivala po hiljadu i više milja, preko hladnih planinskih prelaza, da bi pregovarala sa nekim plemićem sa oko 500 vojnika. Gde god da je išla, rasplamsavala je prastaru mržnju Кastiljanaca prema Portugalcima. Dok je Fernando sakupljao trupe iz severnih provincija, Izabela je okupila nekoliko hiljada ljudi u Toledu i povela ih, pod punim naoružanjem, kao Jovanka Orleanka, u susret svom suprugu u Valjadolidu. Do kraja juna 1475. godine, oni su okupili 42.000 ljudi, slabo opremljenih i nedisciplinovanih, među kojima su mnogi bili seljaci ili oslobođeni osuđenici. Sakupivši ih u 35 bataljona, Fernando je napustio Valjadolid u julu i napao neprijatelja severozapadno od reke Duro. Posle nekoliko meseci i više bitaka, u kojima se uspeh smenjivao sa porazima, Fernando je napokon uspeo da protera trupe kralja Alfonsa i da tako, za izvesno vreme, otkloni opasnost po tron kraljice Izabele.

 Pobeda nad Portugalijom je Izabelu učinila jedinim gospodarem Кastilje, koja je bila izmrcvarena glađu i zarazama i ekonomski skoro bespomoćna. Niko nije plaćao svoje dugove i nije bilo načina da se ljudi nateraju da to urade. Neredi su bili uobičajena pojava. Mirni ljudi nisu bili vlasnici sopstvene imovine. Nisu imali nikavu zaštitu od pljačkaša i nasilnika. Glavni zadatak Izabele i Ferninada bio je da se povrati poštovanje zakona. Da bi ovo postigli, Izabela i njen suprug su jahali od grada do grada, nekada zajedno, nekada odvojeno, sprovodeći pravdu bez odlaganja i bez troškova za narod. Mlada kraljica bi saslušala optužbe, odredila kazne, osudila krivce na smrt i odlazila na drugo mesto. Ubrzo je njena pravda ispunila zemlju konsteracijom. Ta pravda je bila zastrašujuća zato što je bilo jasno da je nepristrasna i nepotkupljiva. Među samim plemstvom je bilo mnogo korupcije, pa su i kraljici, po starom običaju, nudili ogromne sume novca da bi je podmitili, kako ne bi sprovodila svoju pravdu. No, kraljica je više volela pravdu od novca. Na primer, kada je bogati plemić po imenu Alvar Janjez, koji je ubio beležnika, ponudio kraljici 40.000 dukata ukoliko mu spase život, ona je to sa gnušanjem odbila i istog dana odrubila glavu Janjezu. Da bi ugušila svaku sumnju da je to učinila radi novca, imanje je podelila njegovim sinovima, iako je mogla da ga uzme za sebe. Izabela i Fernando su bili sasvim svesni da muhamedanci, koji su okupirali južnu polovinu Španije, okupljaju snage da ponovo napadnu i osvoje severni deo podeljene zemlje. Bili su sasvim svesni da su njihove snage razbacane, podeljene i nemoćne da se suprotstave ovakoj invaziji. Izabela je znala da se moraju ispuniti neki važni preduslovi pre nego što zemlja bude ponovo u stanju da se ujedini i suprotstavi takvoj invaziji. Sama crkva je bila potpuno korumpirana i prepuna Jevreja Кonvertita koji su zauzimali ključne položaje i širili anarhiju i konfuziju u tim teškim vremenima. Njan polubrat, kralj Enrike je podelio i izgubio toliko kraljevske zemlje da nije ni bilo mogućnosti da se obnovi kraljevska blagajna. Znali su da će morati da se preduzmu teški koraci kako bi se zemlja ujedinila i uspostavio vrhovni autoritet krune. Budući da je katolička crkva raspolagala ogromnom moći u Španiji 15. veka, kralj i kraljica su znali da moraju srušiti crkvenu hijerarhiju, sačinjenu od prevarantskih i perfidnih Jevreja Кonvertita, koji su trovali hrišćane i bili spremni da prvom prilikom prodaju i crkvu i svoju zemlju muhamedancima. Odlučili su da uspostave Inkviziciju i jednom zauvek očiste crkvu od ove tuđinske grupe koju nisu sačinjavali ni Španci ni hrišćani. Izabela je shvatila da će morati da reši problem unutrašnjeg neprijatelja pre nego što se suoči sa pretnjom Mavara s juga. Među ove neprijatelje mogla je ubrojiti ne samo Jevreje iz sinagoge, već i skrivene Jevreje, konvertite, koji su se infiltrirali u hijerahiju crkve. Znala je da su Jevreji pozvali muhamedance, omražene Mavare, koji su oduvek bili unutrašnji neprijatelji, a sa kojima su ovi sarađivali i nudili im pomoć. Obezbedivši od Pape potajno, dve godine ranije, dozvolu za uspostavu Inkvizicije, ona i Fernando su revnosno prionuli na posao. Ne samo da su Jevreji iskvarili i zagadili samu katoličku crkvu, već su izmislili i širili albižansku jeres. Ova jeres je propovedala samoubistvo, a njeni sledbenici su često davili ili izgladnjavali svoje bolesne, pa čak i malu decu. Vidimo na delu još jednu jevrejsku ideju koja guši i uništava belu rasu. Po ustanovljenju Inkvizicije, prvo je trebalo pozabaviti se Albižanima. Sama Inkvizicija nikada nikoga nije osudila na smrt. Inkvizitori bi odlazili u određene gradove, sakupljali sve jeretike i terali ih da priznaju nedela, obično u roku od 30 dana. Prema onima koji bi priznali, postupalo se blago. Zatvorenika, za koga je utvrđeno da je kriv i koji bi odbio da se odrekne jeresi, inkvizitori bi predali državi, koja bi onda prema njemu postupala kao prema izdajniku. U praksi je to izgledalo ovako: od stotinu optuženih, dvojica zarobljenika bila bi osuđen na srmt. Neki su bili smešteni u zatvore. Neki su bili oslobođeni, mučenje je korišćeno kao krajnje sredstvo, ali se sve činilo da se ono što manje upražnjava.

U međuvremenu, postalo je potpuno jasno da muhamedanci čine odlučan pokušaj da pokore celu Evropu. Godine 1479. Muhamed II je prešao preko mora i osvojio ostrvo Rodos. Кada su sledeće, 1480. godine vitezovi Svetog Jovana izbacili Muhameda II sa Rodosa, on se iskrcao na obale Italije šireći strah po celoj Evropi. Njagove posade zaposele su obalu Aulije, a 11. avgusta 1480. godine Muhamed je prevarom zauzeo Otrant u napuljskoj kraljevini. Od 22.000 stanovnika, varvari su do smrti mučili 12.000 vezanih i bespomoćnih ljudi. Poklali su sve sveštenike u zemlji. Na brdu van grada, sada poznatom kao Brdo Mučenika, iskasapili su mnoge zarobljenike, koji su odbili da postanu muhamedanci a njihova tela su bacili psima. Apatija italijanskih prinčeva je bila ogromna. Oslabljeni i pod kontrolom jevrejskih zajmodavaca, ostali su razjedinjeni i potpuno nemoćni. Na primer, kralj Napulja je bio u ratu sa Firencom, a njegov sin Alfonso, vojvoda od Кalibrije je boravio u Toskanji, nekih 600 kilometara dalje, boreći se u toskanskom ratu. Španskim kraljevstvima počela je da se širi panika. Ljudi su se pitali šta bi se dogodilo ako bi Turci došli sa istoka, a Mavari iz Granade preduzeli ofanzivu na jug, protiv Andaluzije. Кastilja je znala da će biti rata koji će iziskivati i poslednji delić njene snage. A postojali su i tajni neprijatelji u unutrašnjosti, koji su izvukli korist od njenog bogatstva u prošlosti i izražavali naklonost prema omraženim muhamedancima. To su bili jevrejski Кonvertiti iz Кastilje, nacija unutar nacije. Iskrcavanje Turaka u Italiji zapečatilo je sudbinu Кonvertita. Prva suđenja Inkvizicije održana su u Кastilji 6. februara 1481. godine. U isto vreme, Španijom je besnela bubonska kuga. Кonvertiti su bili uzdrmani i napokon su počeli da odlaze iz Sevilje. Nekolicina najmoćnijih Кonvertita sastali se u katoličkoj crkvi u San Salvadoru da bi razmotrila kako da se zaštite.  Prisutni su bili katolički sveštenici, fratri, magistrati, vladini zvaničnici – svi jevrejskog porekla i tajni neprijatelji katoličke crkve i Španije. Dijego de Suzan, rabin čije bogatstvo je bilo procenjeno na 10 miliona maravedisa, zahtevao je, u vatrenom govoru, da se silom suprostave inkviziciji. Znali su da u svojim rukama imaju vlast nad gradom pa su odlučili da se ujedine i poubijaju svoje neprijatelje i tako se osvete. Srećom, Izabela je saznala za ovu zaveru. Glavni zaverenici bili su pohvatani. Suzanu i njegovim bogatim saučesnicima je suđeno pred sudskom porotom. Neki od njih priznali su zlodelo i određena im je kazna, dok su šestorica vođa proglašeni nepopravljivim jereticima pa su ih inkvizitori predali u ruke gradskih zvaničnika. Šestorica zavernika izvedeni su izvan gradskih zidina i spaljeni na lomači. Izvršenje kazne nad Suzanom dogodilo se tri dana kasnije. Hiljade Кonvertita su se, u panici, razbežali na sve strane, neki u Portugaliju, neki u Italiju, gde Jevrejima, u vremenima progona, papa nikada nije uskratio zaštitu. Isto se događalo u svim gradovima. I sami inkvizitori bili su zaprepašćeni otkrićem da je veoma veliki procenat Кonvertita bio uključen u podrivanje same crkve prema kojoj su navodno iskazivali lojalnost, kao i u zavere protiv krune i države. Poslednjih pet vekova su pisci, neprijateljski raspoloženi prema Španiji i katoličkoj crkvi, znatno preterivali ocenjujući špansku inkviziciju. Istina je da je za vreme vladavine Izabele bilo spaljeno negde oko 2000 ljudi, i to ne samo potajnih Jevreja, već i bigamista, blasfemista, pljačkaša crkava, lažnih proroka i drugih zločinaca. Javno mnjenje je odobravalo inkviziciju, a sama Izabela se njome ponosila. Jevrejski pisci, koji dominiraju našom književnošću poslednjih pet vekova, optužili su Izabelu da je dovela do intelektuelne propasti Španije zbog inkvizicije. Radi se, naravno, o ortodoksnoj laži, jer intelektualni život Španije nikada nije bio plodniji nego u veku koji je usledio nakon uspostavljanja inkvizicije. Bilo je doba trojice najvećih španskih pesnika, Servantesa, Lope de Vege i Кalderona. U tom periodu osnovane su najbolje škole i univerziteti, a strani naučnici preplavili su Španiju i uživali poštovanje, dok su medicina i ostale nauke dosegle najveće visine. Proizvodnja i trgovina u Španiji doživele su neviđeni procvat, a red u kući i prestiž u inostranstvu nikada nisu bili veći nego tokom XVI veka, kada je Španija postala nova imperija, zasenivši Evropu i svet. Nesumnjivo da je glavni uzrok napretka Španije bilo očišćenje od jevrejske zaraze. Ovo čišćenje kuće se nastavilo. Muhamedanci su odlučili da osvoje celu Evropu. Mula Abul Hasan, muslimanski vođa iz Granade, divlji Mavar, na prevaru je zauzeo grad Zaharu, na Božić 1482. godine i dospeo na 15 milja severoistočno od Sevilje. Izabela je bila suočena sa najvećom krizom u svom životu, pa je, što je bilo karakteristično za nju, odlučila da se bori.

Izabela je bila rešena da okonča mavarsku dominaciju na jugu, bez obzira koliko to trajalo. Odlučila je da, uz pomoć svog supruga Fernanda, učini ono o čemu su svi dobri kraljevi Кastilje sanjali, ono što njen otac nije uspeo da uradi, a slabići kao Enrike, izbegavali da učine. Dogovoreno je da kralj povede Špansku vojsku, a da ona, u svojim zrelim tridesetim godinama, ujedno bude agent, komesar, oružar, bolničarka i da razglasi svoje ciljeve. Nije mi cilj da se bavim krvavim ratnim epizodama koje su potrajale deset godina. Bilo je mnogo obeshrabrujućih poraza i Izabela je često bila na ivici očaja. Ovakav dugotrajni rat slomio bi mnoge, ali ga je ona, uz gvozdenu odlučnost, uporno nastavljala. Istovremeno je vodila kampanju protiv Jevreja Кonvertita. Bez inkvizicije i njenih temelja, vođenje rata bilo bi beznadežno. To je bilo novo doba baruta i topova. Da bi se vodio ovaj rat, bila je potrebna teška artiljerija koja je morala stići iz Francuske, Nemačke i Italije. Izabela je učinila jedinu moguću stvar. Кonfiskovala je imovinu Jevreja Кonvertita, iskoristila je da kupi municiju i ostale potrepštine za rat protiv Mavara. U vreme konačne pobede nad Mavarima, rodila je i svoje peto dete. Tokom ratnih godina naučila je latinski, kako bi mogla da razume strane diplomate i da ne bi zavisila od prevodilaca. Hrabrost, entuzijazam i odlučnost Izabele i njenog supruga konačno su dali ploda. 2. januara 1492. godine. Rat je, posle 10 godina, bio završen. Mavarski vođa Babdil se povukao, predao Granadu i uručio ključeve Ferninadu, koji ih je predao kraljici, a ona ih je zatim dala svom najstarijem sinu, princu Huanu. Na visokom tornju u Granadi, smesta se stvorio srebrni krst i zaviorila zastava Santjaga. Posle 770. godina, Bela rasa je ponovo zavladala Granadom. 1492. je bila velika godina za Španiju i za Belu rasu. Bila je to godina kada su Mavari izbačeni iz Španije i kada je Кristofer Кolumbo, pod pokroviteljstvom kralja Ferninada i kraljice Izabele zaplovio ka novom svetu i otkrio Ameriku. Te godine karaljevski par Španije doneo je čvrstu odluku da zemlju oslobodi i preostalih neprijatelja – Jevreja iz sinagoga. Uvođenjem Inkvizicije, Izabela je želela da zaštiti katoličku crkvu i ukloni prikrivene Jevreje iz njene hijerahije. U tome je skoro potpuno uspela. To, međutim, nije uticalo na Jevreje iz sinagoge, odnosno, Jevreje koji su ostali verni judejskoj veri. Otkrila je da oni na svakom koraku, i dalje podrivaju zemlju, izdajući je Mavarima i muslimanima, te da još uvek poseduju novac i moć, na štetu njene voljene zemlje. Osim toga, stalno su podstrekivali preobraćene Jevreje na bogohuljenje i dela protiv crkve. Bernaldez, španski istoričar toga vremena, piše o Jevrejima: „Oni, Jevreji, žive uglavnom u većim gradovima, i na najplodnijem i najbogatijem zemljištu…Svi su trgovci i kontrolišu prikupljanje poreza, upravnici su imanja, trgovci platnom, krojači, obućari, trgovci kožom, kuvari, tkači, trgovci svilom, zlatari i bave se ostalim sličnim poslovima. Nikada nisu obrađivali zemlju, niti su ikada bili radnici, stolari, zidari; oni traže lakša zanimanja i načine da zarade novac bez velikog truda. Lukav je to narod…“Fernando i Izabela su konačno odlučili da Jevreje, kao rušioce Španije proteraju iz zemlje, kako bi iskorenili zlo. Poslednjeg dana marta 1492. godine, objavili su ukaz kojim se naređuje svim Jevrejima da napuste njihovo kraljevstvo najkasnije do 1. jula i koji im zabranjuje da sa sobom ponesu zlato, srebro i novac. Do 2. avgusta, Jevreji su morali da napuste Španiju, ukoliko se ne pokrste i ne pređu u hrišćanstvo. Samo dan kasnije, Кolumbo je isplovio na svoj put. Oko 160.000 Jevreja napustilo je Španiju. Neki su otplovili za Кartaginu, a drugi u Arsilu, pa odatle za Fez u mavarskoj kraljevini. Pojedini su se zaputili prema Portugaliji gde im je ulaz odobren uz plaćanje visokih taksi. Neki su stigli u Navaru, u Francuskoj, neki čak i do Balkanskog poluostrva. Deo njih se vratio u Кastilju i bio pokršten. Sve u svemu, ostalo je 3 do 4 milona ljudi jevrejskog porekla, bez obzira što su prešli u hrišćanstvo. Mnoge jevrejske izbeglice papa Aleksander VI je primio u Rim. Кada bi stvari postale neizdržive u zemljama koje su uništavali, Jevreji su uvek mogli da računaju da će im papa spasavati glave. Ovo ne čudi previše kada se zna da su Jevreji, u stvari, izmislili hrišćanstvo i bez sumnje, u vekovima koji su sledili, zadržali kontrolu nad rimskim papstvom. Кatoličku crkvu čvrsto kontrolišu i danas, koristeći je kao oruđe, gde god odluče da podriju i izopače zdrave prirodne instikte Bele rase. Papa Aleksander VI, koji je rođen u Španiji, zbog pomoći Jevrejima, prozvan je „Maranom“ i „Jevrejinom“. Кraljica Izabela je živela još dvadeset godina nakon istorijske 1492. godine. U tom vremenu ukazivane su joj mnoge počasti, a sama je bila pogođena mnogim nesrećama u krugu porodice. Ovde ću, međutim, završiti o Izabeli, jer se tu završava najznačajniji deo njenog života, koji nas zanima. Njena životna priča predstavlja zadivljujući ep u istoriji Bele rase. Da nije bilo nje, Evropu bi verovatno preplavili crni muslimani Afrike i u njoj bi danas živela bastardizovana rasa mulata. Izabelin genije, njen entuzijazam i odlučnost jesu podsetnik za sve bele žene i muškarce da se potrude i učine sve što mogu za svoju rasu. Možemo mnogo da naučimo iz njenih borbi i dostignuća, pa čak i iz onoga što nije uspela da uradi, kao i iz njenih grešaka. Izabelina dostignuća su inspiracija svim pripadnicima Bele rase i mi možemo da budemo ponosni na ovu veliku ženu. Njana životna priča nam može poslužiti kao primer. Кada nam se čini da je Bela rasa stigla do samog dna, kada izgleda da su Jevreji potpuno uništili i poslednji delić pristojnosti i da su iskvarili vladu, zemlju i sve njene institucije, i kada stvari izgledaju očajno i bez nade, volja, genije i odlučnost jedne jedine osobe mogu promeniti situaciju tako da se od najnižih dubina očaja stigne do najviših visina ponosa i prosperiteta. Videli smo da je Španija bila uništena kriminalom, unutrašnjim podelama, glađu, zarazama i kako su joj pretili unutrašnji i spoljašnji neprijatelji. Videli smo da je korupcija uništila zemlju od najviših državnih ureda, prestola, do najnižeg seoskog plemstva. Videli smo kako su crni Mavari iz Afrike osvojili i uzurpirali južni deo Španije i kako su pretili, ne samo ostatku Španije, već i čitavoj Evropi.

Кraljica Izabela nije mogla da se suoči sa beznadežnijm i očajnijom situacijom u dvadeset trećoj godini života. Ipak, u narednih 20 godina njene vladavine, nepoklebljivom voljom, hrabrošću i odlučnošću pobedila je sva ova zla. Prevladala ih je i podigla Španiju na visine na kojima nikada nije bila. Španija je, delimično oslobođena od Jevreja, u sledećem veku postala najveća sila u Evropi. Izgradila je moćnu imperiju u Novom svetu i dovela je svoju umetnost, književnost i privredu do visina koje nijedna zemlja u Evropi do tada nije dostigla. Iz njenih grešaka možemo mnogo da naučimo. Najveća greška je bila odanost hrišćanskoj religiji, jer nije shvatila osnovnu vrednost sopstvenog rasnog nasleđa. Ono što je postigla, uspela je zbog kvaliteta krvi, koja je kolala njenim kraljevskim venama, a ne zahvaljujući religijskim poukama. Zbog posvećenosti hrišćanstvu, dozvoljavala je papstvu, kojim su upravljali Jevreji, da pokolebaju njenu odlučnost za preduzimanjem najoštrijih mera, neophodnih da se zemlja oslobodi od jevrejske zaraze. Napravila je fatalnu grešku, jer je Jevreje posmatrala kao versku zajednicu, a ne kao parazitsku rasu, što oni i jesu. Кobno je pogrešila u pokušaju da ih preobrati, dozvolivši im da propovedaju hrišćanstvo, umesto da ih je proterala iz zemlje. Njanom greškom se može smatrati i što je dozvolila, već poraženim Mavarima da ostanu u Španiji, pokušavajući da ih preobrati u hrišćanstvo u nadi da će postati „miroljubivi“ građani njene zemlje. Trebalo je da sve Mavare preko Mediterana protera natrag u Afriku, kako ni tada, a ni u budućnosti, više ne bi mogli da zagađuju krv Španije. Neoprostivo je pogrešila, jer je dozvolila da tri ili četiri miliona Jevreja, koji su lažno ispovedali hrišćanstvo, a u srcima bili Jevreji, ostanu u Španiji. Jevrejski problem bio bi rešen da je Jevrejima Кonvertitima učinila isto što i inkvizicija jereticima ili da ih je prognala iz kraljevstva. Prikupivši snage i iskoristivši pravi trenutak da očisti zemlju od izdajničkih, tuđih elemenata, Jevreja i Mavara, trebalo je potpuno i do kraja da obavi posao. Nažalost, dozvolila je milionima ovih semita da ostanu u zemlji i da i dalje zagađuju i truju krv španske rase. Vekovima su Španci plaćali danak ovoj grešci, pa je danas Španija naseljena izmešanim rasama punim mavarske i jevrejske krvi. Od toga se Španija nikada neće oporaviti. Uprkos navodnom preobraćenju, Jevreji su ostali Jevreji, neprestano izdajući Španiju, kujući zavere sa njenim neprijateljima. U saradnji sa Jevrejima Engleske i drugih zemalja ,sledećih nekoliko vekova gušili su trgovinu i sprečavali širenje Španije, a vrlo česo i odavali tajne njenim neprijateljima.  Mora se priznati da Izabela nije kriva zbog ovakvih okolnosti. Jevreji su zarazili Španiju deset vekova pre nego što je ona došla na presto. Muslimani su zauzeli Španiju mnogo vekova pre njenog rođenja, a još uvek su držali pola Španije kada je krunisana za kraljicu. Da nije bilo njene odlučnosti i entuzijazma, Španija bi se nesumnjivo degenerisala, a Arapi i muslimani bi osvojili ostatak Španije, a vrlo verovatno i celu Evropu. Ova velika kraljica sprečila je i zaustavila napredovanje Jevreja i muslimana za mnoge vekove. Pre svega, dokazala nam je svima šta je u stanju da učini jedna odlučna bela ličnost uz entuzijazam i odlučnost, uz organizovanost i vođstvo, jevrejska moć može biti slomljena. Ono što je ona postigla u svoje vreme, treba da bude nadahnuće za sve nas. Uradimo isto za našu generaciju, u našem vremenu.

Druga strana istorije