ČINJENICE, MITOVI I LAŽI

Ukoliko bi vam prišao neki čovek i rekao vam kako je upravo video da je neki drugi čovek preskočio zgradu visoku dvadeset  metara, skočivši iz mesta, bez ikakvih mehaničkih pomagala ili trikova, šta biste pomislili? Nesumnjivo biste bili iznenađeni jer nigde u vašem sećanju ne biste mogli naći podatak da je neko preskočio zgradu visoku dvadeset metara. Možda ste bili svedok skoka od dva metra na nekom atletskom takmičenju, pa čak i od dva i po metra, ako ste bili gledalac na svetskom prvenstvu. Ali, dvadeset metara?! To nikada niste videli svojim očima, niti je iko od vaših prijatelja prisustvovao tako neverojatnom događaju, a niste ni pročitali da se tako nešto dogodilo.

Nikada pre toga niste videli čoveka koji vam je ispričao ovu priču. Sve dok vam nije saopštio ovu fantastičnu izmišljotinu niste znali ništa o njemu i niste imali razloga da ga smatrate ni časnim, ni nečasnim. Ispričavši vam da je lično video čoveka koji je u jednom skoku preskočio zgradu visoku dvadeset metara, pred vama je izbor ograničenog broja zaključaka:

1. Da je čovek zaista preskočio zgradu visoku dvadeset metara i da je čovek koji vam je ispričao priču prisustvovao čudu.

2. Da je čovek nečastan i da vas laže.

3. Da je čovek pogrešio ali da iskreno misli da je video kako je drugi čovek preskočio zgradu visoku 20 metara. Može biti više razloga za njegovu grešku, ali to ne menja stvar, možda je poremećen, možda je loše video, možda je loše procenio. Svejedno, ukoliko je grdno pogrešio, ono što vam je saopštio nije činjenica.

U pokušaju da izaberete jednu od ove tri mogućnosti, verovatno ćete ići ovakvim logičkim redosledom: dakle, najbolji skakač u vis na svetu jedva da je preskočio 2 i po metra, pa bi stoga bilo neopisivo čudo da iko skoči 20 metara u visinu. S obzirom da nikada nismo videli da se neko čudo dogodilo, a i ona o kojima smo čitali su vrlo sumnjive prirode, konačno ćemo odbaciti prvu mogućnost.

Lepo. Ostaju nam druge dve mogućnosti. Ili nas je lagao ili je pogrešio. Razmotrite mogućnost da je pogrešio i zaključite da tako grubu grešku ne bi mogao napraviti, ukoliko nije potpuni ludak. Zatim pomislite koliko se laži izrekne svakog dana, pa dođete do najčistijeg zaključka da vas je čovek najverovatnije slagao. Laži i preterivanja čujete svakog dana direktno od ljudi, ili na radiju, televiziji, po novinama, sudnicama, u političkim govorima, praktično u bilo kojoj sferi ljudskog života. Zbog toga ne bi bilo ništa neobično da vas je čovek slagao. To bi bilo milion puta verovatnije nego da je prisustvovao čudu.

Naravno, još uvek postoji druga mogućnost da je bio častan ali lud – mentalno poremećen. Postoje stotine hiljada takvih ljudi na svetu, ali ni blizu koliko ima lažljivaca. S obzirom da nemate interesa za problem, nesumnjivo ćete brzo doći do očiglednog zaključka da se:

1. Nikakvo čudo nije dogodilo i da čovek nije video nikoga kako preskače zgradu od 20 metara; 2. da vam nije saopštio činjenicu i da je očigledno lagao; 3. da je, iako je to malo verovatno, možda ipak lud.

Zamislimo da vam je vrlo važno da li vam druga osoba govori istinu ili ne. Zamislite da ste na pumpi napunili rezervoar automobila benzinom i prilazi vam čovek koji kaže: “Želeo bih kupiti vaš automobil. Evo vam ček na 10.000 evra.” Pa, niste baš razmišljali da prodate automobil, ali, na trenutak se zamislite i počnete računati: “Dobro, njega sam platio samo 3.000 evra i to kada je bio nov. Vozim ga već nekoliko godina i on sigurno ne vredi više od 1.000 evra, a ovaj mi želi platiti 10.000 evra – to je suviše dobro da bi bilo istinito”.

Sledeća logična misao je nesumnjivo ova: “Ne poznajem ovog čoveka. Pitam se da li je njegov ček uopšte ispravan”. Takva misao javiće se, pod ovakvim okolnostima, čak i najvećoj naivčini. Čak i prosečna osoba bi shvatila da bi, pored toga što je to naizgled divna ponuda, mogla izgubiti automobil i ne dobiti ništa za uzvrat ukoliko je ček bez pokrića.

Vi se, dakle, okrenete strancu i kažete: “Rado bih sklopio posao, ali, kako da znam da je vaš ček ispravan?” A stranac odgovori: “Ovaj ček je dobar. Nemate zbog čega sumnjati da ovaj ček ne vredi 10.000 dolara. Štaviše, imam prijatelja, Petra Petrovića, koji će vam potvrditi da je moj ček ispravan. On sada nije ovde, ali mi je to juče rekao. Tu su onda i moj brat i moj otac i moja majka. Svi će vam oni reći da sam ja častan čovek. Vidite, dakle, da nema razloga da mi ne prodate svoj automobil.”

Vi još uvek niste uvereni. Štaviše, sada ste sumnjičaviji više nego ikad. Razmatrate dokaze. Čak izgleda sasvim ispravno. Ali, ukoliko je potpisnik čeka pisao po njemu, on je onda jednako lažan kao da mu nedostaje serijski broj. Tu su i ljudi koje je spomenuo kao garanciju. Da ste sami razgovarali sa tim ljudima i da su vam oni potvrdili njegovu finansijsku situaciju i njegovo poštenje, to bi svakako dalo neku vrednost čeku, iako vas ni to ne bi u potpunosti zadovoljilo. Međutim, pošto oni nisu prisutni da to osobno proverite, sve što imate je reč tog čoveka da bi oni garantovali za njega. Sumirajući dokaze: potpisani ček, rukopis na njemu, tvrdnju da je to dobar ček, dođete do saznanja da svi potiču iz istog izvora. Ukoliko je on nepošten, ček nije valjan, ono što je na njemu napisano nema nikakve vrednosti, a svedoci su izmišljeni.

Ipak, ne biste baš hteli ispustiti tako dobru priliku. Voleli bi napraviti tako dobar posao u kome dobijate 10.000 evra za automobil koji vredi 1.000. Sumnjičavi ste što se tiče njegove divne ponude, jer ne znate da li je njegov ček valjan, a s druge strane, možda mu je vaš automobil potreban zbog nekog posebnog razloga koji je vama nepoznat. Stoga, da ne biste ispustili dobar posao iz ruku, zovete banku koja je izdala ček, bankarski službenik vam kaže da takav račun ne postoji.

Sada ste s razlogom sigurni da je čovek varalica, a čak i beleška na čeku, koja glasi: “Ovaj ček je ispravan” ništa ne dokazuje. Kažete čoveku da ide svojim putem i da vara nekog drugog. Oštroumno ste rasuđivali. Pre nego što ste se rastali od svog automobila, niste poverovali na reč nekom strancu, bila ona izrečena ili napisana. Želeli ste nezavisne potvrde i objektivne izvore. Niste prihvatili tvrdnje koje su se vrtele u krug. Čak ni činjenica da ste sa njim razgovarali oči u oči, tamo i tada, nije bila dovoljan dokaz.

Niko ne želi izgubiti automobil, jer je to stvar koja ima vrednost. Međutim, ona se može zameniti, a s obzirom da neminovno propada, za par kratkih godina će se zameniti. Ima mnogo stvari koje su važnije od automobila.

Svakako da je jedna od najvažnijih tok i pravac nečijeg života i ne postoji ništa što uobličava i skreće taj pravac odlučnije nego čovekovovo vaspitanje i njegova religija.

Kada dođemo do određene religije, oko koje čovek svije svoj život, izgleda da tu ima manje brige i rasuđivanja nego prilikom kupovine i prodaje kola. U stvari, u odabiru religije se manje brine i rasuđuje nego pri kupovini cipela. Većina ljudi opredjeljuju se za jednu ili drugu religiju više iz emocija ili zbog situacije, nego korištenjem i trunke logike u donošenju odluke.

Skoro svi beli narodi su vezani, manje ili više, za istu hrišćansku religiju, za koju su bili vezani njihovi roditelji ili prijatelji. U svakom slučaju, na njihov odgoj je, na ovaj ili onaj način, uticalo hrišćanstvo. Ova činjenica će uobličavati njihovu karijeru, njihovu okolinu, njihove brakove, obrazovanje a naročito njihove stavove i razmišljanja tokom celog života. Iako ne moraju biti posebno religiozni, neće ih zaobići potpuna religiozna atmosfera koja kroji njihov život od početka do kraja.

Većina belih ljudi, bez obzira da li su religiozni ili ne, (a većina nije) prihvatiće mitove, laži i priče iz Biblije kao istinite, mada se nisu ni najmanje potrudili da provere bilo koju od ovih ideja, teorija, filozofija, odnosno učenja. Biblija, poput čoveka sa čekom, nastavlja “dokazivati” samu sebe. Petar tvrdi da je Pavle rekao to, a Pavle kaže da je Petar rekao tako i da je Ivan rekao tako i da je Matej rekao tako i da je Luka rekao tako. Međutim, svi ovi „ljudi“ su već davno mrtvi (ukoliko su uopšte i živeli) i ničiji ujak ili prapradeda ili prapraujak nije imao ličnog kontakta sa njima.

Ni jedno od ovih “čuda” nisu ni u saglasnosti sa zakonima prirode. Opet, zbog toga što potiču iz iste knjige, iz istog izvora, što objašnjavaju time da to i to potvrđuje ovo, a ti i ti su bili svedoci toga. Ali, sve to ipak potiče sa istih stranica.

Štaviše, to su stranice koje su pisali nepoznati ljudi i to ljudi koji ne moraju imati nikakve veze sa imenima koja su im data. Većina vas zna malo, ili ništa o tim ljudima, izvan onoga što vam Biblija govori. Čak ne znate ni da li je većina njih uopšte i živela. U svakom slučaju, mnogo je pisaca nepoznatog  porekla i ko zna ko je sve ovo sastavio? Sve što zaista znamo svi je da su to zajednički napisali Židovi (Jevreji), rasa čije je umeće prevare bezgranično.

Znamo zasigurno da niko ko se bori protiv nekog pustinjskog plemena ne može naterati “sunce da stoji mirno”. To podrazumeva da bi zemlja morala stajati u mestu deset sati kako bi duže imali dnevnu svetlost da završe svoj krvavi pokolj. Kada uzmemo u obzir prostranost zemlje i prirodne zakone, po kojima se ona okreće oko svoje ose (ili pluta u svemiru), ovakva ideja je toliko idiotska i smešna da teško da je vredna razmatranja. Ipak, tako kaže “dobra (jevrejska) knjiga” i to će mnogi ljudi slepo prihvatiti.

Niko od nas, u posljednjih sto ili hiljadu godina ili bilo kada, nije prisustvovao begu horde ljudi po dnu Crvenog mora, čije se vode razdvajaju kako bi ih pustile da prođu, pa se zatim obrušavaju na neprijatelja koji ih juri. Niti je iko video bilo koje od desetina “čuda” da se dogodilo, a koja su tako živopisno opisana u “dobroj knjizi”. Sve to je u potpunoj suprotnosti sa nepromenjivim zakonima prirode, sa zdravim razumom i sa bilo kakvim životnim iskustvom. To je čak u suprotnosti sa bilo čim što nam je, iko kome moemo verovati, rekao da je video svojim očima. Ipak, ljudi će glupo prihvatiti ovu vrstu priča i postali njihov branilac, objašnjavajući da je, na neki potpuno fantastičan način, to “se moglo dogoditi”, obično dodajući da se bez sumnje i dogodilo.

Činjenica je da su ljudi danas (kao i hiljadama godina unazad) više preplavljeni mitovima, lažima i neistinama nego što imaju prava na istinu. Na žalost, prosečnom čoveku nije lako da razluči šta je činjenica a šta laž, šta je istina a šta mit.

Najvažnija stvar u ovom poglavlju je saznanje da su pripadnici Bele rase, inače najinteligentnija stvorenja na licu zemlje, neverovatno naivni i glupi kada je u pitanju zbirka mitova, laži i bajki židovske Biblije. Kada recimo, kupuju kuću, insistiraće na dokazu o vlasništvu, valjanosti potpisa na ugovoru, svedocima potpisa, pa čak i na polisi osiguranja. Ali, kada je religija u pitanju, isti ti ljudi će odbaciti svaku trunku razuma sa kojim su rođeni. Slepo i glupo će prihvatiti protivrečnosti, loše savete, kršenje zakona prirode, sve u ime “religije”. Bez proveravanja ko je napisao ove biblijske mitove, kakvi su dokazi o njima i da li deluju razumno, sasvim odbacuju rasuđivanje i svoje životno iskustvo. Gutaju u potpunosti ovu židovsku zbirku mitova, laži i loših saveta, uz najstrašnije posledice za sebe same, za vlastitu decu i za vlastitu rasu.

Ipak, živeti znači donositi odluke, a da bi se odluka donela čovek mora stići do zaključka. Da bi stigao do dobrih, logičnih zaključaka, on mora koristiti valjane dokaze. Srž dobrog rasuđivanja je sposobnost da odvagaš informacije koje su ti dostupne, odrediš koje su vredne a koje nisu i odmeriš značaj svake od njih. Ovo možda nije lako, ali je neophodno. Ova tema je najvažnija i njome ćemo se pozabaviti i u sledećim tekstovima, kao i do sada.

Druga strana istorije