ČINJENICE, ZAKLJUČCI I ODLUKE

Svi smo slušali i čitali o sudskim procesima, a mnogi od nas su sigurno bili i očevici takvih procesa koji su se komplikovali pred našim očima. Većina nas je, bez sumnje, videla ovakve scene iz sudnica na TV-u a neki su možda čak i bili učesnici u stvarnim sudskim procesima.

U takvim slučajevima vidimo klasičan primer načina na koji se donose odluke. Ukoliko je u pitanju kriminalni slučaj, porota mora odlučiti da li je optuženik kriv ili je nevin. Sudije obično upute porotu u to da, ukoliko se krivica “dokaže” van sumnje, optuženog treba proglasiti krivim.

Ovde nailazimo na poteškoće jer, kao prvo, ne postoji ništa što je “apsolutni dokaz”. Postoje samo dokazi, a dokazi se pojavljuju u svim oblicima i formama. Ima nepotpunih dokaza, ima čvrstih dokaza. Može biti uverljivih dokaza, može biti i manje uverljivih, može se dogoditi da dokaza nema, može biti diskutabilnih dokaza, može biti dokaza tipa rekla – kazala, može biti presudnih dokaza. Problem se javlja kod procene. Tu stupa na scenu dobro prosuđivanje.

Vrlo je poučno čuti sve strane jednog slučaja u kome su sudelovala dva kompetentna i, po pravilu, ne naročito časna, advokata. Nakon što jedna strana završi sa elokventnim izlaganjem, izvede sve svoje svedoke i uverljivo “dokaže” svoj stav, uvereni smo da je to istina. Tada, međutim, dolazi druga strana. Suprostavljeni oadvokat je isto tako spretan, jednako elokventan, jednako uverljiv. I on ima impresivne svedoke koji potvrđuju njegovu priču. I ko je onda u pravu?

To je trenutak kada inteligentni i nepristrani sudija, odnosno porota, moraju odvagati svaki dokaz, verodostojnost i karakter svakog svedoka, relativnu težinu i važnost svakog dokaza koji je iznešen. Dalje, on mora, poput detektiva, sklopiti sve deliće mozaika i izvagati ih u balansu sa svojim iskustvima i doći do zaključka ili više njih, koji kada se prikupe, dovode do konačne odluke.

Slično se odigrava celog života. Čovek je nateran da neprekidno donosi odluke, neke lepe, neke važne i pojedine, koje su toliko značajne, da će odrediti ostatak njegovog života. Postupak u donošenju tih odluka je vrlo sličan onome iz sudnice.

Verovatno najgora situacija u kojoj se možemo naći je da budemo zbunjeni i neodlučni. Pojedini ljudi su stalno zbunjeni i neodlučni na nekim poljima, posebno u domenu religije.

Bela rasa  je užasno zbunjena hrišćanstvom. Koncepti belog čoveka su zbrkani do krajnjih granica, i to zbog ogromnog broja kontradiktornih tvrdnji i loših informacija koje im ova lažljiva religija nameće. Na većinu pitanja nema odgovora. Ljudi ne stižu ni do kakvih zaključaka, ni do kakvih odluka.

Sve dok je osoba neodlučna u vitalnim pitanjima, ona je zbunjena. Ostaje paralizovana za preduzimanje konstruktivnih akcija u vezi sa životnim problemima ili pitanjima. Ostaje neodlučna u teškoj situaciji. Ne sumnjajući da mu je hrišćanstvo dalo gomilu loših informacija, prosečan beli čovek ostaje zbunjen i paralizovan do kraja svog života, što je najgora situacija u kojoj se može naći. Zapamtite, konfuzija je otrov koji paralizuje. Ostati u stanju zbunjenosti znači biti neaktivan, biti drogiran.

Ne možemo izbeći donošenje odluka. Čak i samo izbegavanje donošenja odluka je odluka po sebi i rezultati mogu biti pogubni kao kod donošenja loših odluka. Zamislimo, na primer, da vozite po auto-putu 100km na sat i da vam se odjednom, sa sporednog puta, pojavi traktor koji sporo ide. Sviđalo vam se ili ne, suočeni ste sa donošenjem odluke. Ili ćete stati na kočnicu, ukoliko vam to vaša procena nalaže kako bi izbegli sudar sa traktorom, ili ćete naglo skrenuti i verojatno sleteti u jarak, ili ćete izbeći doneti odluku i nastaviti voziti, pa udariti u traktor. U poslednjem slučaju, izbegavanje donošenja odluke je zaista vrlo drastična i ubitačna odluka.

Tako je to u životu. Odluke su svakodnevno prisutne i mi ne možemo izbeći njihovo donošenje. Stoga je naša dužnost da se naviknemo na odlučivanje ili, još bolje, na donošenje ispravnih odluka. U stvari, odluka čoveka koji dobro rasuđuje je, naravno, donošenje ispravnih odluka. Čovek koji je u stanju donositi odluke, i to ispravne, da ih se drži i ispunjava ih, pored odlučnosti, znak je dobrog karaktera.

Da bi se donosile dobre i ispravne odluke, najvažnije je posedovanje ispravnih dokaza i dobrih informacija. To je osnova donošenja dobrih odluka. Naravno, kada bi, u svakom slučaju gde smo primorani donleti odluku, imali sve dokaze koji su se mogli naći i kad bi oni bili apsolutno ispravni, tada bi donošenje odluke bilo relativno lako. Međutim, na žalost, to se u realnom životu ne događa.

U većini slučajeva, na žalost, činjenice i dokazi su prilično nepotpuni. Većina njih nisu verifikovani i posredni su. I ne samo to, u većini slučajeva, oni su zbunjujući i konfliktni. Uzmimo, na primer, mladog čoveka koji se razvija. On dolazi u doba kada mora doneti odluku čime će se baviti u životu. Tu postoji bezbroj faktora o kojima se mora voditi računa. Pitanje je da li se on želi baviti nekim poslom; ima li sposobnosti i talenta za tu vrstu posla; da li će zarada koju će tim poslom ostvariti biti dovoljna za način života koji bi želeo voditi; da li će se promeniti uslovi u svetu, koji bi mogli uzrokovati da se njegov zanat, zanimanje ili profesija drastično izmene, i tako dalje. Bez obzira koliko iscrpno prouči svako od ovih komplikovanih pitanja i koliko se trudi doneti pravu odluku, on nikada neće imati sve informacije i sve dokaze koji su mu potrebni da bi doneo nepogrešivu odluku.

Ista je stvar i kada dođe do donošenja odluke koga izabrati za životnog suputnika. On, naravno, može ostatak svog života provesti u merenju i odmeravanju svih detalja koji bi mu mogli pomoći da donese odluku, pa da na kraju umre od starosti kao neženja, razmišljajući.

I tu leži prava istina o donošenju odluka, a to je: znati koje informacije treba tražiti, koji dokaz je valjan, da li su dokazi vredni ili ne, gde nastaviti sa potragom za novim elementima i detaljima i kada odlučiti da je dovoljno dokaza da bi se napravila inteligentna procena i da bi se na osnovu nje došlo do odluke.

U mnogim slučajevima, kao na primer sa traktorom ispred vašeg automobila koji juri, ne možete beskonačno čekati sa donošenjem odluke. U nekim drugim prilikama, odluke se donose naglo, mada ne bi trebalo. Čovek lako može sačekati i ne porušiti sve mostove, već ostaviti otvorenu mogućnost, za još neotkrivene činjenice.

Stoga predlažemop ovakav vodič u donošenju odluka.

1. Ne donosite odluku kada nemate sve činjenice, jer, u nekim slučajevima, vreme je od suštinske važnosti, pa se do odluke mora doći vremenom. U ovakvim slučajevima, bolje je odlučiti, mada postoji opasnost da to bude pogrešno, nego uopšte ne odlučiti. Mnogo puta u životu se događa da je najgora odluka ne doneti odluku. Zato, donosite sami odluke, ili će neko drugi to učiniti umesto vas.

2. Odluke bi se trebale zasnivati na najboljim činjenicama koje možete sakupiti. Ne bi valjalo da su zasnovane na površnom razmišljanju ili na željama.

Činjenica da se većina slaže sa prihvatanjem određenog koncepta ne bi trebalo uticati na naše odluke. Većina je često grešila (greši i danas) u mnogim stvarima. Na primer, u srednjem veku, većina naroda u Evropi je verovala da je zemlja ravna, a ne okrugla. Time što je većina verovala u to, zemlja nije postala ravna. Bila je okrugla, kao što je i danas. Ogromna većina, naprosto, nije bila u pravu.

Danas ona greši u mnogim drugim stvarima, uključujući tu i Židove i stvari oko hrišćanstva.

Čak i u pitanjima emocija, kao što su ljubav, brak, mržnja, postoje neki delovi činjenica koje treba odmeriti i izvagati, istom objektivnošću kao i svake druge činjenice. Osećaj časti je takođe činilac u donošenju odluka. Postoji ogromna razlika između donošenja odluka u slučaju gde gajite emocije i donošenje odluke kada nemate ni trunke osećanja.

3. Insistirajte na svim realnim i čvrstim dokazima do kojih možete doći u vezi sa problemom. Ne nasedajte na neosnovane priče, laži, mitove ili na direktne neistine. Važan kriterijum sposobnost da se prave činjenice razlikuju od onih koje su često samo opšte prihvaćene činjenice, a zasnovane su na mitu.

4. Budite u stanju razlikovati ono što znate od onoga u šta verujete, ali, u stvari, ne znate. Zanimljivo je koliko ljudi nisu u stanju razlikovati jedno od drugog, pa to mešaju i spremno donose odluke na osnovu stvari koje ne poznaju, isto kao i kada ih donose na osnovu stvari koje poznaju. Ovde je značajan kriterijum prepoznavanja činjenica. To je stvar razlikovanja činjenica od mašte, realnosti od nerealnosti. Stoga je od ogromne važnosti jasno razdvojiti pretpostavke, predrasude, opšteprihvaćena verovanja na jednu stranu, a čvrsto potkrepljene činjenice na drugu.

Mi iz Druge strane istorije tvrdimo da je realnost hiljadu puta važnija od kraljevstva mašte i to je osnova naših zaključaka i odluka.

U donošenju odluke o religijama, prošlim i sadašnjim; u pronalaženju boljih puteva i sredstava za širenje kreativnosti; u donošenju odluka u životu uopšte; a naročito u nastavljanju borbe za opstanak naše rase, dobro bi bilo da imamo na umu ova osnovna pravila.