NEDOSLEDNOST ŽIDOVSKOG BOGA

Kroz celu Bibliju, a posebno u Novom zavetu, stalno se od nas traži da postanemo savršeniji,  bogoliki.  Neprekidno  nam  se  govori  da  smo  gomila  nevaljalaca, bezvrednih grešnika. Kaže nam se da su naše mane i slabosti brojne kao zvezde na nebu.

Nasuprot tome, stalno smo podsećani kako je savršen židovski Bog prikazan u Bibliji.

Kaže nam se da je Bog ljubazan, pun ljubavi, uzvišen, zbir svih mudrosti, on zna sve što se dogodilo i sve što će se dogoditi i ni dlaka sa glave nam ne može faliti ako bog to ne želi. Rečeno nam je da je on milostiv i da prašta.

U Besedi na gori rečeno nam je da moramo biti ponizni, da moramo biti krotki, da naši umovi moraju postati jednostavni kao kod male dece, a iznad svega da budemo naivni do krajnosti. Kaže se da trebamo drugima praštati njihove grehe. Rečeno nam je da praštamo i da su nam svi braća. Ali, iznad svega, ponavlja nam se stalno i iznova da nam je glavna svrha u životu da veličamo slavu božju, ili drugim rečima, da hvalimo Boga neprestano, vatreno i beskrajno. I ono malo informacija koje imamo o našim budućim aktivnostima na nebu govore da će to, u stvari, biti samo beskrajno veličanje Gospoda. Ako poverujemo židovskim tekstopiscima, onda je jedini cilj zbog koga nas je Bog stvorio da neprestano, automatski, hvalimo Gospoda i tako u večnost. A nama je, s druge strane, rečeno da su gordost i taština smrtni gresi.

Pošto smo utvrdili ovih nekoliko osnovnih pravila, proverimo koliko je apsurdna židovska koncepcija njihovog Boga i u poređenju sa kvalitetama za koje se kaže da im moramo težiti, kako bismo postali savršeniji i nalik Bogu. Čineći ovo, ne smemo zaboraviti da ne ispitujemo pravog Boga, o kome nailazimo dokaze u domenu prirode i u domenu činjenica, već jedino koncepciju Boga kakva je postavljena u paketu židovskih pisaca Biblije.

Pre svega moramo istaknuti vrlinu koja se zove dobrota. Rečeno nam je da, naravno, moramo biti dobri, pažljivi i puni ljubavi. Ako su to i božanske osobine, koliko je dobar, pažljiv i pun ljubavi taj židovski Bog?

Kada postavimo ovo pitanje, celokupna židovska koncepcija stvaranja i filozofija života se ruše i postaju apsurdno klimave. Na prvom mestu, pre nego što je čak i stvorio čoveka i čovečanstvo (prema židovskim tekstopiscima) Bog je stvorio nebo i zemlju. Očigledno je, dakle, da je u isto vreme stvorio i pakao, jer je on pandam nebesima. U isto vreme mora da je stvorio i đavola. Hrišćanske apologete (branioci hrišćanstva) neuverljivo objašnjavaju da je on, u stvari, stvorio dobrog anđela, koji je “pao”. Sve ovo su naravno, glupa i smešna objašnjenja. Jer, da je Bog, koji sve vidi, sve stvara, i sve može uništiti, greškom stvorio nekoga koga je smatrao dobrim anđelom, da bi se tek kasnije ispostavilo da je to „zli vrag“, zvuči toliko smešno, da ne znamo kako iko u to može poverovati. To je zaista umobolno objašnjenje i čovek bi morao biti idiot da proguta ovu komičnu izmišljotinu.

Prema židovskim tekstopiscima, imamo, dakle, Boga koji je i pre stvaranja ljudskog roda već napravio ogromnu, užarenu odaju za mučenje, u koju će zatvarati nas, bedna ljudska bića, u svim vremenima i za sva vremena. Po svim standardima, prema svakom načinu razmišljanja, po bilo kom merilu vrednosti, ovo je najmonstruoznija, najgnusnija i najokrutnija operacija planiranja torture koju je neko mogao smisliti, bio on Bog ili čovek. Kada ovo dugotrajno mučenje, koje nema čak ni onu dozu milosti da muke ublažava smrću, koja sve prekida, uporedimo sa drugim strašnim zločinima koji su se događali tokom istorije, onda oni postaju bedi i beznačajni. Kada uporedimo mučenje i skalpiranje zarobljenika koje su vršili Indijanci, kada uporedimo zverstva židovskih komunista koji su pobili 20 miliona belih Rusa, kada uporedimo ubijanje 50 miliona Kineza koje su počinili kineski komunisti, kada uporedimo sve grozne zločine koje su ljudi izvršili i to ukupno, u celoj istoriji, sa onim što čini naš najdivniji “dobri” Bog, prema opisu židovskih tekstopisaca Biblije, vidimo da je to milion puta gore.

Ne, on nije ljubazni i dobri Bog. Kada pogledamo šta Biblija kaže o onome što je spremljeno za nas jadna ljudska bića, a što je Bog stvorio, onda vidimo da je on najzlobniji, najopakiji i najkrvaviji sadist koji se može zamisliti.

Kaže nam se, zatim, da je naš Bog pravedan. Kaže nam se da je pravednost božja osobina. Kaže nam se da smo svi jednaki u očima Gospoda. Proverimo koliko je to pravedan naš židovski Bog.

U Starom zavetu, židovski tekstopisci nam neprekidno ponavljaju kako su Židovi “izabrani narod” božji. U više poglavlja nas podsećaju da su Abraham, Isak i Jakov sklopili poseban ugovor i naklonosti sa svojim židovskim Bogom. Taj ugovor nije bio ograničen samo na obećanja dana Abrahamu, Isaku, Jakovu, već se neprestano primenjivao i na ljude kakvi su bili David i Solomon, i druge ubice i bludnike.

Dok čitamo poglavlja iz Starog zaveta, nailazimo na krvava ubistva, klanja, pokolje, genocid, osvetu i odmazdu koje su Židovi priređivali svojim neprijateljima. I uvek Židovi pobeđuju a neprijatelji bivaju pobijeni.

Bez obzira kolike su zveri Židovi, koliko su plemena napali, oteli im zemlju i pobili njihove ljude, žene i decu, Gospod je uvek sa njima, Gospod ih blagosivlja i stalno gleda sa ljubaznom naklonošću na njihova ubistva i izdaje. Izraelci mogu prekršiti svaki zakon postavljen u Deset zapovesti ili bilo gde drugde, ali Bog ih blagosivlja. Mogu ubijati, lagati, krasti, varati, obmanjivati, vršiti neviđene izdaje, ali Gospod je uvek za njih. Konačno, on im stalno govori da su njegov izabrani narod i da ih on podržava.

Ukoliko bi, uz veliki napor mašte, makar i jedna naivna budala mogla da se natera da poveruje da je pripremanje i promovisanje ovakvih ubistava i izdaje pravda, koju deli mudri i pravedni Bog, onda svaka tvrdnja da imamo makar i gram razuma se može baciti kroz prozor. Kako se sve ovo može uskladiti sa tvrdnjom da smo svi jednaki u očima božjim? A tvrdnja da je on dobar i pravedan nešto je najgluplje i najsmešnije što su napisali židovski tekstopisci ili bilo ko drugi.

Sve što čovek treba učiniti da bi potvrdio prethodno, jeste da pročita Stari zavet, a posebno poglavlja koja smo naveli. Dokazi su toliko očigledni i mnogobrojni, da nemamo potrebe trošiti vreme citirajući stranicu po stranicu ili poglavlje po poglavlje.

Bela rasa ne treba gajiti zablude o židovskom Bogu, koji je tobože i “naš Bog”, to jest Bog belog čoveka. Ovako, kako su ga opisali Židovi, on je isključivo židovski Bog. On je zauvek i večno na njihovoj strani, pomažući im da kolju, ubijaju i muče svoje neprijatelje. A ko su neprijatelji Židova? Njihova najstrašnija mržnja uperena je prema belom čoveku. Oni Belu rasu mrze nerazumnom, patološkom mržnjom.

U Izlasku, 29:45, kaže se (a to govori Bog): “I boraviću među sinovima Izraelovim, i biću im Bog.” U Izlasku, 34:11, Bog kaže: “Čuj šta ti danas zapovedam; evo ja ću izgnati pred tebe Amorejce i Kanaance i Hetite i Farizeje i Hivijce i Jebusejce.” I dalje u 13 stihu: “Nego oltare njihove oborite, likove njihove slomite, i gajeve njihove sasecite.”

Drugim rečima, ubijajte, rušite i uništavajte. Istrebite sve druge rase da biste napravili mesta za Židove. Sam Bog će utrti put ovim piratima, pljačkašima i ubicama.

Odakle smo ikada dobili ideju da je on na našoj strani? Odakle nam ideja da smo svi jednaki u očima božjim?

U Petoj knjizi Mojsijevoj, 7:6, Bog ponovno govori: “Jer ti si narod posvećen Jahvi, Bogu svome; tebe je Jahve, Bog tvoj, izabrao da među svim narodima koji su na zemlji budeš njegov predragi vlastiti narod.”

Ako ovo nije potpuno jasno, ne znamo šta jeste. On stalno ponavlja da je sav na strani tog ubilačkog plemena – Židova. On će ih voditi, on će se boriti za njih, on će im pomagati da ubijaju, pljačkaju, divljaju, haraju i uništavaju. A ko je na drugoj strani, koga pogađaju sva ta nedela? Pa naravno, nas nežidove. Jednostavno, mi smo božji (i židovski) neprijatelji i on je naš neprijatelj.

Tako kaže Biblija. Tako su je napisali židovski tekstopisci. O tome ne trebamo gajiti iluzije. To nije bog belog čoveka, niti je Biblija “sveta knjiga” belog čoveka.

Naprotiv, ovu knjigu napisali su naši smrtni neprijatelji da bi nas uništili.

Do sada smo se uverili da Bog, prema židovskoj koncepciji, nije ni dobar, ni pun ljubavi, a nije ni pravedan.

Idemo sada ispitati ideju po kojoj je on premudar i po kojoj, da citiramo: “ni dlaka sa glave, ni vrabac sa krova, ne može faliti, jer je on tu i tako želi, i to zna. A ako se dogodi drugačije, onda je tako zato jer je on to želeo.”

Prvo, da tako premudri i sveznajući Bog izabere za svoje ljubimce tako izdajničku i podlu rasu kakvi su Židovi, nije ni pravedno ni mudro. To ne samo da je potpuno glupo, već predstavlja izdaju prema ostatku čovečanstva, ogromnom broju ljudi koje je sam stvorio, bar tako Biblija kaže. Prema vlastitim zapisima u Starom zavetu, Židovi su lažljivi, izdajnici i gotovo celokupna njihova istorija vrvi od ubistava, ratova, pokolja i pljački. Bog, koji bi se ujedinio sa ovakvom vrstom zločinaca, sigurno ne zaslužuje našu ljubav i poštovanje, niti se za takvog Boga može tvrditi da je pravedan, mudar i vredan poštovanja.

Moramo ponovno podsetiti čitaoce da ne govorimo o pravom bogu kada donosimo ovakve zaključke, već samo ispitujemo iracionalna brbljanja pisaca židovske Biblije, koji su napisali Stari zavet. Kada budemo ispitivali tu gomilu smeća, uverićemo se da je to roba prilično žalosnog stanja.

Ako i dalje sledimo ideju, koju su servirali židovski tekstopisci, da je Bog premudar, naći ćemo da je prilično čudno što je izabrao takve saradnike, kao što su Abraham, Isak i Jakov, za koje iz ranijih poglavlja znamo da su lažljivi, neverni, nemoralni i dostojni prezira. Teško nam je poverovati da bi u svoje “izabrane” uvrstio i takve raskalašene bludnike poput Jude, koji je počinio razvrat sa svojom snajom misleći da je ona tek neka kurva što stoji pored puta. Teško nam je poverovati da bi takav Bog bio posebno očaran onakvim pokvarenjakom kao što je David, koji je izdao jednog od svojih najvernijih ratnika, Uriju, poslavši ga u sigurnu smrt, samo da bi mu preoteo ženu. Kako bi jedan mudri i pravedni Bog mogao biti sklon takvom nitkovu, da ga blagoslovi i da mu čini gomilu usluga, prelazi našu sposobnost shvatanja mudrosti i pravde.

Čitamo priču o Abrahamu i Sari, koje je židovski Bog posebno odabrao da budu osnivači njegove “odabrane rase”. Nalazimo da je Abraham bio svodnik najgore vrste koji je svoju ženu (koja mu je ujedno bila i sestra) davao u prostituciju radi sticanja koristi. To Abrahama čini svodnikom, a Saru kurvom, u pravom smislu te reči. Potpuno je neshvatljivo da bi mudri i pravedni Bog mogao ovaj grešni i nedostojni par odrediti za utemeljivače posebno omiljene rase. Podatak da su prvog sina rodili kada su imali po 99 godina, odnosno 80 godina, bio bi smešan, da nije idiotski. To što su bili brat i sestra i što su, dakle počinili incest i zločin protiv prirode, ovu priču čini još gorom i mučnijom.

Zbog čega bi se beli čovek klanjao takvom smeću?

Idemo sad dalje, do kralja Solomona. Otkrivamo da je ovaj sramotni svodnik i bludnik prikupio sebi 700 žena i 300 kurvi, od kojih su mnoge bile stranih rasa. Čitajući brbljanja židovskih pisaca Biblije, vidimo da je mudri i pravedni Bog sklopio sa ovim „čovekom“ još jednu posebnu pogodbu, pogodbu punu naklonosti, blagosivljajući njega i njegove potomke. Nastavljajući čitanje, otkrivamo da je Solomona mudrošću obdario lično Gospod. Saznajemo da Solomon ne samo da je dopustio sebi da zgrabi svaku ženu do koje je mogao doći, već je napustio i svoju veru i klanjanje svom bogu, pa se okrenuo klanjanju tuđim bogovima, bogovima njegovih kurvi koje je oko sebe okupio. Ovo nam, u svakom slučaju, govori da izbor miljenika židovskog Boga nije samo posledica lošeg ukusa, već i da je on potpuno glup. Pa ipak, mi trebamo verovati da su ovakvi nasilnici,  bludnici,  nitkovi i pokvarenjaci isključivi  izbor  pravednog  i mudrog Boga.

Ponovo moramo istaći da ovo ne vredi za bilo koju istinsku pojavu u prirodi, već jedino za brbljanja židovskih pisaca biblijskih tekstova, čiji nam je pravi identitet nepoznat.

Ispitujući dalje mudrost ovog židovskog Boga, vidimo da on tetura duž celog Starog zaveta, spotičući se na svakom koraku. Prvo je stvorio Adama i Evu, koji su navodno, trebali večno živeti u Edenskim vrtovima. Jedva je prošao i jedan dan, a planovi ovog sveznajućeg i premudrog Boga već su doživeli neprilike. Prema židovskim tekstopiscima, Adam i Eva nisu bili dobri pa su bili isterani iz vrata u Edenu. To nije sve. Njihovi potomci, koji su se množili, (sa kim se spario Kain?) bili su toliko loša gomila da je dobri Gospod, koji ih je sve i stvorio, našao za shodno da ih pobije, tako što će ih podaviti, sve osim jedne porodice.

Svaki i ole malo pametan čovek bi se na ovom mestu s pravom mogao upitati: ako je Bog sveznajući i toliko mudar, ako zna sve unapred i unazad, kako se dogodilo da nije predvideo kakva će mu ispasti kreacija. Ili, ako je sve ispalo baš onako kako je Bog želeo, zar onda nije logično da je Bog stvorio čoveka na takav način da on ispadne loš? I, zar onda nije isplanirao da ih sve podavi? Nije li, nadalje, isplanirao da većinu tih ljudi pošalje u užarenu odaju za mučenje, koju je stvorio pre nego što je stvorio čoveka?

Prateći priču o čovečanstvu, kako su je ispričali židovsku pisci Starog zaveta, nalazimo da ovo nije kraj tragične torture koju je nesretnom čovečanstvu nametnuo njegov stvoritelj. U nastavku nam pričaju, kako se Bog spustio na jednu židovsku ženu, za koju je, iako je bila udata, tvrdio da je devica, načinio je trudnom, te je ona rodila sina. Sve ovo je učinjeno samo zato da bi taj sin mogao odrasti, biti prikovan za krst i umreti za sve “grešnike”.

Ovo je, svakako, najbesmislenija priča, kada celu epizodu pogledamo u odnosu na veličinu samog svemira, njegovo bezvremensko postojanje, koje se proteže na milijarde godina i na večnost, dugu istoriju i razvoj samog čovečanstva, koje obuhvata period od više stotina hiljada, ako ne i milione godina. Ali, čak i ako poverujemo na reč židovskim tekstopiscima, ova ludorija se ipak pokazuje kao katastrofalan promašaj. Toliko je očigledno da je židovski Bog opet promašio. Dve hiljade godina ove epizode, koja se tobože dogodila, nalazimo da većina sveta ne veruje u ovu bajku, da imamo više ratova, zločina, i ubistava nego ikada pre i da je samo hrišćanstvo teško obolelo. Vidimo da Židovi i komunisti osvajaju svet, iako ni prvi ni drugi (a to je u stvari jedno) ne veruju u hriščanstvo koje su sami stvorili.

Otkrivamo, dakle, da je taj navodni Bog stalno birao najgore od ovoga zločinačkog naroda kao svoje “izabrane” i da je pravio pogodbe o naklonosti sa ovakvom vrstom „ljudi“, na štetu ostalog čovečanstva. Svakako da ovo nije mudro ni pravedno. Vidimo da je upadao iz jedne idiotske i tragične katastrofe u drugu, vodeći ljudsku rasu koju je tobože stvorio. Otkrivamo i dalje, na svoj užas, da je isplanirao da ogromnu većinu svoje tvorevine pošalje u večni pakao, užarenu odaju za mučenje, u kojoj bi te jadne, nesretne žrtve bile zauvek podvrgnute vatri i torturi. Vidimo da Židovi, iako su napisali Novi zavet i utrpali ideju hrišćanstva Beloj rasi, sami ne veruju ni u jednu jedinu reč svega toga.

Godinama smo, još mnogo pre nego što smo prozreli židovsko-hrišćansku podvalu, bili zbunjeni jednostavnim fenomenom zahvaljivanja Bogu, od koga navodno potiču sve blagodeti. Bili smo ne samo zbunjeni, već iritirani.

Ako čovek naporno radi celi svoj život, koristi relativno dobro svoje prosuđivanje, kloni se neprilika i izgradi sam sebi udobno gnezdo, zbog čega onda mora biti zahvalan Bogu? Nikakva zasluga se ne pripisuje produktivnom, odgovornom pojedincu. Ali, ako sa druge strane, nije bio dovoljno srećan da izbegne vatru, poplavu, glad, bolest, zaraze, rat, smrt i razaranje, zbog čega je onda Bog oslobođen svake odgovornosti? Ovo je način na koji nam celu stvar predstavljaju organizovane crkve, koje su u stvari isturena odeljenja sinagoga.

Počinivši “zločin” što je bio uspešan i prosperitetan, produktivni građanin biva opsednut od Isusovog naroda da daje, daje i još daje! I bez obzira koliko velikodušno takva suđena žrtva davala, nikada nije dosta. Biva optužena da je pohlepna škrtica i od nje se traži da još da.

Prema hrišćanskom učenju, Bog ne snosi nikakvu odgovornost za sva zla i tragedije koje su pogađale čovečanstvo kroz vekove. Propovednici bi boli dodali još i uvredu, tvrdeći da nesrećne duše, pogođene nekom nevoljom, to i zaslužuju. Nagovestili bi da su na neki način, “pravedno kažnjene zbog svojih grehova”. Kako je sve ovo čudno! Idiotski!

Čini nam se da, ako Bogu treba u zasluge pripisati sve dobre stvari u životu, onda on mora biti odgovoran i za sva zla i nesreće koje pogađaju čovečanstvo. Ako je zaslužan za kišu koja je potrebna poljima, onda mora snositi krivicu i za katastrofalnu poplavu. Ako mu se trebamo zahvaljivati za zdravlje, onda ga moramo i kriviti zbog bolesti i smrti. Ako je odgovoran za plodnu žetvu, odgovoran je i za sušu i glad. Ako mu se trebamo zahvaljivati zbog mira i izobilja, onda ga moramo i optuživati što nas ugrožava ratovima, revolucijama, ubistvima, bolestima i glađu.

Ponavljamo, ovo je samo još jedna od mnogih nedoslednosti koja se servira naivnima. To uništava samopouzdanje i jača ideju “slepog verovanja.”

Dakle, sve u svemu, vidimo da se priča koju su židovski tekstopisci izneli u Starom i Novom zavetu jadno slama kada se izloži svetlosti razuma i kada se ispita. Nalazimo da je koncepcija židovskog Boga, onako kako su je izložili lažljivi tekstopisci, potpuno nedosledna, kontradiktorna i toliko apsurdna i pretenciozna da bi čovek morao kazati zbogom zdravom razumu da bi prihvatio ovakva židovska lupetanja.

Vidimo da Bog, po židovskoj koncepciji, uopšte nije dobar i pun ljubavi, već je, naprotiv, zlobno okrutan. Shvatamo da uopšte nije pravedan već da, naprotiv, gaji zločinačku naklonost prema ubilačkoj i prevrtljivoj rasi – Židovima. Ne možemo zaključiti ni da je previše mudar zbog mnoštva spoticanja koje je doživljavalo nesretno čovečanstvo koje je on predvodio. Značajno je što je svako takvo spoticanje rezultiralo većim patnjama i bedom koja bi se srušila na nas, ljudsku rasu.

Ne možemo reći ni da je on Bog koji prašta. U Starom zavetu stalno čitamo kako Gospod Bog preti da će “osveta biti njegova”. Kada mu se neko “ne mili” (kao na primer Judini sinovi), onda ga on ubije, nalik gangsteru koji se tako rešava svojih neprijatelja. A nama se kaže da ćemo, ako tako postupimo, počiniti najteži od svih zločina. Kakva idiotska gomila dvostrukih standarda! Kaže nam se da budemo što više nalik Bogu, ali ako sledimo neki od “bogolikih” primera, onda bivamo osuđeni kao najgori kriminalci. Bez obzira na koju stranu da se okrenemo, mi smo krivi. Bez obzira kakva zlodela da počini, Bog je savršen. Kako ikada možemo uspeti sa ovakvim pravilima?

Na kraju, shvatamo da on ne samo da ne oprašta, već da je velikoj većini “ljubljenog” čovečanstva, koje je stvorio, namenio patnju u večnoj agoniji paklene vatre. Nema pomilovanja, nema bega i nema kraja.

Vidimo dalje, da je greh kada smo ponosni i kaže nam se da trebamo biti ponizni. Dotle, je, međutim, sam židovski Bog najrazmetljivija i najuobraženija pojava koju bi iko mogao zamisliti. Štaviše, ti židovski tekstopisci nam kažu da je glavna svrha našeg postojanja da večno hvalimo svog stvoritelja, poput nekih automata. Sviđalo se to nama ili ne, mi moramo pevati večne hvalospeve svom židovskom Bogu, zato što je mudar, dobar i pravedan. Pošto, kao što smo videli, on nije ništa od toga, sa nama se manipuliše kao sa krdom stoke ili sa robotima, samo da bismo veličali jednog nemogućeg i okrutnog tiranina.

Ne samo da su većina njegovih dela zločini, već je i on sam zločinački okrutan.

U celoj ovoj židovskoj priči postoji jedna pukotina koja ozbiljno narušava verodostojnost, a koju ni jedan sveštenik nikada nije mogao da nam objasni. Naime, ako je đavo tako zao lik, zbog čega ga je Bog uopšte stvorio? Zbog čega je dozvolio da se ovaj prevarant obruši na naivne Adama i Evu? Ili, pošto ga je stvorio i napravio najveći promašaj svih vremena, zbog čega nije brzo popravio svoju grešku? Zašto jednostavno nije ubio đavola, kao što je to učinio sa dva Judina sina? Zbog čega u nedogled produžava igru mačke i miša u kojoj smo mi, bespomoćna ljudska bića samo pijuni? Pošto većina ljudi odlazi u pakao, očigledno je da Bog teško gubi. Ima li sve ovo nekog smisla? Nema.

I još jedna stvar. Ako je večna sudbina miliona jadnih duša na kocki, zbog čega je Bog tako nejasan, toliko stidljiv, tako strašno zbunjen po ovom pitanju? Imamo sedamnaest verzija Biblije, imamo knjigu Mormona, imamo Konfučijeva učenja, imamo Muhamedov Kuran. U stvari, imamo hiljadu i jednu različitu priču, od kojih svaka govori šta je to “prava religija”.

Ako su pitanja vere hiljadu puta važnija od samog života, čovek bi pomislio da Bog treba da se pojavi pred nekoliko milijarde ljudi koji danas žive i razjasni sva pitanja pre nego što nekog pošalje u večni oganj. Da zaista postoji, to je najmanje što bi dugovao čovečanstvu. Ako je u danima Izraelaca mogao sići na zemlju i učestvovati u takvim budalaštinama kao što je rvanje sa Jakovom celu noć, onda je ispravno pomisliti da bi mogao prikazati se pred nekoliko milijardi stanovnika zemlje danas.

U svakom slučaju, ovakva je priča koju nam serviraju bezumni židovski tekstopisci Biblije, čiji je identitet nepoznat. To je njihova priča, a ne naša. To nismo mi napisali, već oni.

Njihove priče o Bogu su nerealne i maštovite, baš kao što su i priče o Zevsu, Jupiteru, Marsu i hiljade drugih, koje je stvorilo krivudanje ljudske fantazije.

Kada sledbenike Isusa saterate uza zid navođenjem njihovih nedoslednih i kontradiktornih tvrdnji, učiniće posljednji, očajnički pokušaj. Uputiće vam ovakvo pitanje: “Ali, vi sigurno verujete u vrhovno biće? Mora da verujete u Stvoritelja? Neko je ipak sve ovo morao stvoriti. Ako nije Bog, ko onda jeste?”

Odgovor na ovo staro trik pitanje je toliko očigledan da bi ga video i desetogodišnjak. Ako je “neko” morao prvo sve stvoriti, onda je isto tako logično pretpostaviti da je “neko” morao stvoriti i Boga. Ko je dakle, stvorio Boga? Ali, oni tu napuštaju takav način razmišljanja i kažu “Bog je uvek postojao”. Dobro, ako baš žele ići tim putem. Onda je takođe logično pretpostaviti da je i svemir mogao oduvek postojati.

Štaviše, logičnije nam izgleda da je oduvek postojao, nego da je ni iz čega iskočio pre 6000 godina, kako bi židovski tekstopisci biblije voleli verovati. Naravno, postoji obilje dokaza da je svemir postojao milijardama godina, ako ne i večno. Ali, kako je sve počelo, ako je uopšte i bilo početka? Na tu misteriju niko nema odgovor, a najmanje lukavi židovski pisci.

Činjenica je da postoje milioni misterija u prirodnom okruženju koje ljudski um nije rešio, a početak svemira, ako je uopšte bilo početka, jedna je od njih. Usudili bih se u ovom kontekstu dati dve prilično sigurne pretpostavke: a) ljudski um neće nikada razrešiti mnoštvo misterija prirode i b) Bela rasa će u budućnosti rešiti više misterija prirodnih zakona nego što je do sada rešeno u celokupnoj istoriji. Zapravo, akumulacija našeg znanja se ubrzava tako fantastičnim korakom, da ga je teško pratiti. I dok je tokom mračnog Srednjeg veka naše znanje jedva i napredovalo, sada se duplira u sve kraćem roku. Za dupliranje znanja danas je dovoljno manje od deset godina.

Jedno je, međutim, sigurno. Bajka koja se priča u Knjizi postanka nije nikakvo objašnjenje. Ona stvara samo gomilu zbunjenosti a ništa ne objašnjava.

Ni od kakve presudne važnosti nije pitanje “kako je sve počelo”. Ne trebamo se njime opterećivati. To je beskorisna špekulacija poput one iz srednjeg veka, kada su se klerici prepirali oko toga koliko anđela može stati na vrh igle.

Mi imamo akutnije i hitnije probleme koje trebamo rešavati. Najvažniji je problem očuvanja naše vrste – koja je kruna veličine prirode – i zove se Bela rasa. To je ono što nam priroda govori da radimo, to je ono što moramo učiniti i to je ono što ćemo učiniti.

Mi kategorički odbacujemo ovu židovsku koncepciju, taj nemogući i kontradiktorni konglomerat. Ponavljamo, sve istine do kojih smo došli tokom istraživanja prošlih vekova dobili smo posmatrajući zakone prirode i sam fenomen prirode. Svaka koncepcija ili zabluda do koje možemo doći, a koja je u suprotnosti sa prirodom i istinama, koje smo dobili posmatrajući je, treba biti odbačena kao iracionalno blebetanje bolesnog uma. U ovu kategoriju mirno možemo staviti koncepciju židovskog Boga, onakvu kakvu su postavili židovski pisci biblije nepoznatog identiteta.