MUHAMEDANSTVO – MOĆ MILITARNE RELIGIJE

Kao što smo verovatno mali broj vas zna, prirodom i svemirom upravljaju zakoni. Celim svemirom, uključujući i našu malu planetu, vladaju zakoni, koji su univerzalni, čvrsti, neelastični i uvek isti.

Među ovim zakonima prirode je i zakon opstanka, koji se odlučno primenjuje i na ljudske rase. Mnoge rase su dolazile i odlazile i više ih nema. Neke od njih danas umiru pred našim očima. Sve vrste, pa i ljudske rase, imaju svoja posebna sredstva obrane i napada, uključujući i različite vrste parazita. Među ljudskim rasama postoji visoko razvijena vrsta parazita, poznata kao „večna žrtva“ (Židov). Jedna od istaknutih specifičnosti, koju je Židov razvio radi vlastitog opstanka, je umetnost prevare, lukavstva i obmane. Židov je majstor prevare. S obzirom da je najveći parazit, on je razvio religiju kao najjače oružje kojim vara, kontroliše, porobljava, iskorištava i uništava.

Židov nije samo “majstor laži” i vešti manipulator medijima, već je vrlo rano u svojoj istoriji, hiljadama godina, shvatio koliko je religija moćno oružje. Religija je moćno sredstvo za ujedinjavanje rase prema zajedničkom cilju. Židovi su to postigli radi dobra vlastite rase. Koristili su religiju da bi uništili svoje neprijatelje, a njihovo najveće dostignuće u istoriji čovečanstva je pronalazak hrišćanstva kojim su uništili Rimljane.

Židov je, ukratko, izmislio Stari zavet da bi ujedinio svoju rasu, da bi joj dao tradiciju, cilj i svrsishodni program kojim će iskoristiti i uništiti ostale rase. Da bi postigao ovaj cilj, Židov je drugim rasama, a posebno beloj, dao religiju odnosno hrišćanstvo, koje će svojim žrtvama uraditi upravo suprotno od onoga što judaizam čini Židovima. Beloj rasi je dao veru koja će je zbuniti i sludeti, podeliti, iscepkati i razoriti, čineći od nje lak plen za nasilne Židove. Činjenica da je uspeo u ovoj fantastičnoj zaveri, najbolji je mogući dokaz da je on strpljivo i pažljivo planirao da nas uništi. U prethodnim tekstovima već smo izneli gomilu dokaza kako nas je uništavao, a nastavićemo  i u sledećim.

Spomenuli smo tu divnu, veliku rimsku civilizaciju, kako je Rim osvojio svet, bio nadmoćan i bez konkurencije. Pokazali smo da je Rim uživao u periodu mira i napretka, koji je trajao 200 godina i bio poznat kao Pax Romana, kada je razorna judeo-hrišćanska filozofija počela širiti svoj virus po rimskoj imperiji. Zvanična Istorija nam govori da je 313. godine car Konstantin postao prvi hrišćanski car, proglasivši hrišćanstvo službenom religijom carstva. Videli smo da Rimljani, koji su podlegli ovom samoubilačkom nagovaranju i postali fanatični hrišćani, više nisu imali volje braniti svoje domove, svoju zemlju i svoju imperiju. U narednih 150 godina, do 476. godine nove ere, rimska imperija potpuno je smrvljena i raspala se. Takođe znamo da je, sa pojavom hrišćanstva, Bela rasa, uključujući ostatke rimske imperije, kao i cele Evrope, pala u hiljadugodišnje Mračno doba.

Pošto su izazvali ovu užasnu katastrofu, nekada ponosne i moćne rimske imperija, Židovi nisu želeli da ostave na miru Belu rasu. Kao što su hiljadu godina ranije potpomogli mešanje rasa u egipatskoj civilizaciji, tako su i sada želeli pokvariti Belu rasu u Evropi i uništiti je zauvek.

Da bi to postigli, stvorili su treću religiju, muhamedanstvo.

Više je od slučajnosti da judaizam, hrišćanstvo i muhamedanstvo potiču sa relativno malog prostora u Aziji, koje se širi od Palestine do Saudijske Arabije, ili, drugim rečima, od Jerusalima do Meke. Židovi su, kao što je to istaknuo Benjamin Franklin, Azijati. Ovo malo područje, naseljeno Semitima, koja leži istočno od mediteranskog i Crnog mora, iznedrilo je tri religije, od kojih je svaka imala razoran uticaj na Belu rasu.

Da li je Muhamed bio Židov istorija ne otkriva sa sigurnošću. Tako je mala razlika između semitskog Židova i semitskog Arapa, da izuzev njihove religije, vrlo ih je teško razlikovati. Muhamed je bio Semit, to znamo. Pre nego što je postao prorok i osnivač muslimanske religije, bio je oženjen sa izrazito bogatom udovicom koja je bila Židovka. Da je čitava Židovska rasa imala značajan  uticaj  u  stvaranju  i  širenju  muhamedanstva,  nije  samo  potvrđeno  u istorijskim događajima, već je glasno proklamovano od strane samih Židova. Naša je svrha ovde pokazati kako su oni oblikovali muhamedanstvo u moćno oružje sa ciljem da unaprede svoj drevni cilj mongrilizovanje i uništavanja Bele rase.

Hrišćanstvo je uspelo slomiti rimsku imperiju i izazvati krvoproliće, tako da Rima, posle 476. godine, više nije bilo. Ali, što se događalo sledećih nekoliko vekova koji su usledili nakon pada Rima?

U to vreme, Bela rasa je bila slabija i razjedinjenija nego što je ikada bila. Uporni i podli Židov nije želeo da ispusti ovu zlatnu priliku kako bi zadao smrtni udarac Beloj rasi. Šta je učinio? Opremio je i organizovao obojene rase novom agresivnom i nasilnom religijom koja je bila potpuno suprotna onoj koju je ubrizgao u krvotok Beloj rasi.

I dok je Rimljanima usadio religiju koja im je govorila: okreni drugi obraz; voli svoje neprijatelje; prodaj što je tvoje i daj sirotinji; ne opiri se zlu; ne sudi prestrogo, Arapima je dao dinamičnu religiju koja je bila potpuna antiteza hrišćanstvu.

U vremenu kada je Bela rasa bila u stanju najveće konfuzije i podeljenosti u istoriji, muslimanska religija se pojavila sa žestokom i agresivnom filozofijom koja je inspirisala njene sledbenike da osvajaju i preobraćaju mačem. Sledbenicima ove grube nove religije rečeno je da je raj divan zeleni vrt pun svetlosti. Tamo duša vernika, obučena u zelene haljine, drema na zelenim jastucima, uživa u oprostu, voću, vinu, a služe je predivne crnooke devojke zaobljenih bokova i prelepih grudi. Onima koji su prešli u muslimane rečeno je da će, ako poginu u borbi, odmah otići u taj blještavi raj. Ovo je nadahnulo Arape gorućim fanatizmom, pa su hrlili u bitke, ne mareći da li će poginuti ili ne.

Ova pustinjska plemena, zapaljena religijskim fanatizmom, širila su islam od Indije do Španije, Egipta, Sirije, Male Azije i severne Afrike. Španija i Carigrad su pali pred navalom muslimanske imperije. Arapi su pobednički napredovali, prešli Španiju i stigli do srca Francuske, tako da su mogli osvojiti celu belu Evropu. Samo zahvaljujući milosti sudbine 732. godine, veliki beli heroj, Karl Martel pobedio je Arape u bici kod Toursa u Francuskoj i sprečio osvajanje Evrope.

Kako je drugačija mogla biti istorija Zapadne Evrope da su je muslimani osvojili!

Ipak, osvojili su Španiju i doveli sa sobom crne Maure iz Afrike i arapsku semitsku krv. Tako je bilo sve do 1492. godine, kada ih je herojska bela kraljica Španije, Kraljica Izabela, proterala. To je bila velika godina za Španiju. Ne samo da je kraljica Izabela uspela izbaciti Maure iz Španije, nego su iste godine izbačeni i Židovi, a Kolumbo je zaplovio prema Americi.

Pošto je proterala Maure i Židove, Španija je zakoračila u najveći i najsjajniji period svoje istorije, pa se sledećih sto godina mogu smatrati zlatnim dobom Španije.

Ipak, šteta je učinjena. Gotovo hiljadugodišnja maurska vladavina Španijomm i Portugalijom dovela je do trovanja krvne loze ove dve nesrećne nacije, pa se trajna šteta u njihovoj rasi uočava i do dana današnjeg. Zasigurno je da su Židovi naterali Arape na osvajanja da bi se ovi rasuli po Evropi i zagadili sve narode Zapadne Evrope crnom krvlju Afrike. Za taj neuspeh možemo zahvaliti srećnoj zvezdi i Karlu Martelu, herojskom belom vođi, koji se hrabro držao u bici kod Toursa.

Vizantijsko carstvo, sa glavnim gradom Carigradom, bilo je istočna polovina Rimskog carstva od šestog veka. Preživelo je skoro hiljadu godina duže od zapadne polovine, sa Rimom na čelu, koja je propala. Razlog njegovog opstanka leži u tome što je imao čvrst stav protiv židovskog uticaja u svojoj sredini. Židovima je zabranjivano da imaju bilo kakvog udela u vladi, obrazovanju ili medicini i na mnogim drugim poljima, gde je bio ograničen njihov uticaj. Ipak, 1453. godine, Turci, koji su u to vreme bili deo muslimanskog carstva osvojili su Carigrad i okončali Vizantijsko carstvo, a time i dominaciju belih ljudi u Maloj Aziji.

Na osnovu te muslimanske volje za moći, možemo naučiti kakav ogroman uticaj ima agresivna, dobro usmerena religija na rascepkane i neorganizovane grupe ljudi, pa čak i kada su tako primitivni kao što su to bila arapska plemena severne Afrike i Arabije. Kada je došla religija koja je ujedinila i okupila amorfnu masu arapskih i beduinskih plemena, položeni su temelji za Muhamedanstvo – moć militantne religije uspon arapske imperije. Ne samo da je ta religija sagradila ogromnu imperiju, koja se prostirala kao neprekinuti pojas od obala Zapadne Afrike do Filipinskih ostrva, nego su muslimani postali najbrojniji u Africi, Bliskom i Srednjem istoku, u Indiji i jugoistočnoj Aziji. Oni takođe žive u velikom broju na Kavkazu, u Sovjetskoj centralnoj Aziji i u Kini. Čak i u Evropi ima oko tri miliona muslimana, koji uglavnom žive na Balkanskom poluostrvu.

Ne samo da je Muhamed stvorio novu religiju, čija je sveta knjiga Kuran, nego je izgradio muslimansko carstvo, a sa njim i celokupnu arapsku kulturu koja je opstala i do danas. Islam ispoveda jedna petina čovečanstva i on stalno privlači nove sledbenike više nego bilo koja druga religija.

Nemoguće je iskazati kakav ogroman izvor energije jedna religija može biti kada se na pravi način nametne narodu koji je kasnije prihvati. Neka Bela rasa ponovo nauči ovu lekciju i neka je nauči dobro.