PRIRODA I RELIGIJA

Proučavajući biće Prirode, uočili smo, sa neverovatnom jasnoćom, da svako biće ima svoje posebne načine preživljavanja, razmnožavanja, sakupljanja hrane, obrane i udela u sledećoj generaciji. Ne samo da svako biće ima svoj vlastiti način preživljavanja, već su u taj način usađene mnoge specifičnosti koje su za svako biće jedinstvene. Na primer, dabar instinktivno zna kako da gradi brane i to mu puno pomaže u preživljavanju. Mačka instinktivno zna kako da hvata miševe i to je, takođe, ogromna pomoć njenom preživljavanju. Mačka može raditi mnoge druge stvari koje su svojstvene mački, ali građenje brana sigurno nije jedna od tih stvari. Štaviše, ne trebamo se ni nadati da možemo naučiti mačku da pliva kao dabar, da gradi brane kao dabar, seče drveće kao dabar i da se ponaša kao dabar. Urođene instinktivne specifičnosti dabra su svojstvene samo njemu, a specifičnosti mačke su samo njene specifičnosti.

Slično tome, pri posmatranju specifičnosti ljudske rase, pronalazimo posebne karakteristike koje su univerzalne i svojstvene ljudskim rasama, a to je ono čime se bavi ova ili ona religija. Kada proučavamo istoriju različitih civilizacija, različitih naroda koji su živjeli na licu zemlje, različitih rasa, skoro bez izuzetka vidimo da je svaka od njih imala neku vrstu religije. Bez obzira da li je to bila religija visoko razvijene civilizacije Egipćana, ili Grka, ili Rimljana, ili religija nekog obojenog plemena kao što su Indijanci u području Amazone u Južnoj Americi, ili po velikim ravnicama Severne Amerike, ili su to Hotentoti u Africi, bez obzira na to koliko su bili, ili jesu primitivni, oni su svi imali, i danas imaju neku vrstu religije.

Činjenica je da su sve ljudske rase, od najprimitivnijih do najrazvijenijih nacija sveta danas, bile pretrpane hiljadama religija, međusobno različitih. Čak su se i pojedine religije delile na mnoštvo podreligija, kao hrišćanstvo, na primer, sve dok skoro svaki živi hrišćanin nije počeo verovati da se razlikuje od svoje braće vernika i živeti u uverenju da baš on ima krajnje rešenje za znanje i mudrost a da svi, ali svi, koji se od njega razlikuju, greše, bar toliko koliko se razlikuju od njegove religije.

Taj zavedeni hrišćanin ne shvata koliko su varljive i površne dogme na kojima se zasniva njegova vera, niti shvata njeno pravo poreklo.

Ni u jednoj religiji cepanje, deljenje, unutrašnja trvrnja, svađe i nerazumevanja nisu više izraženi nego u samoj hrišćanskoj religiji. Moramo priznati da su Židovi sve to jako dobro isplanirali.

Pa ipak, iz svega prethodnog moramo zaključiti da su religija i sklonost čovečanstva ka njoj urođeni poklon, kojim je ljudsku rasu priroda obdarila i koji je usadila u njene gene. Njoj je očigledno potrebna religija da bi preživela, u ovom ili onom obliku.

A činjenica je ljudska rasa preživljava. Kao što kaže Stari zavet, narod bez vizije nestaje. Svim narodima je, da bi prežieli i napredovali, potrebna religija koja bi ih usmerila, dala im svrhu i cilj. Nama ljudima je potreban osećaj pripadanja. Bez njega, čovečanstvo posrće, slabi i umire, kao riba na suvom. I ne samo to, što je čvršće religija povezana sa dušom neke rase, ona je zdravija i dinamičnija za tu rasu. Srećna je ona rasa čija religija je pronašla njenu rasnu dušu.

Mnoge religije su permanentno loše za rase koje su ih prihvatile, kao što je, na primer, Bela rasa prihvatila hrišćanstvo, ili, trebamo li reći, što su joj Židovi nametnuli hrišćanstvo. Neke religije nisu bile ni dobre ni loše, ali su bile krajnje smešne i glupe. Primer je mnogobožačka religija koju su imali Rimljani i Grci, sa bogovima koji su skakutali tamo-amo po nebesima priređujući svakojake nevere, preljube i gluposti.

Postoji vrlo malo religija, nekoliko samo, koje su bile dobre rasama koje su ih prihvatile i stvorile. Notorni primer je judaizam Židova, koji je savršeno skrojen za parazitsku rasu. To je najveća stvar koju su oni proizveli i ona ih podupire  hiljadama godina unazad.

Sve u svemu, sa sigurnošću možemo zaključiti da je većina religija loša, a nesreća Bele rase je što je prokleta najgorom od njih, u posljednjih dve hiljade godina.

„Osećam se krajnje blažen i srećan što sam pripadnik velike kreativne Bele rase. Vrlo sam ponosan što sam član Bele rase i volim je više od ičega na svetu“. Priroda je obdarila Belu rasu dubokom instruktivnom odanošću vlastitoj vrsti – rasnom odanošću. Darežljiva priroda nas je obdarila ovom instinktivnom karakteristikom radi našeg opstanka. Ovaj zdravi instinkt je svirepo gušila užasna, strana religija kojom smo prokleti i koje se izgleda nismo sposobni otarasiti.

Da, prokleti smo židovskom religijom hrišćanstva, sviđalo nam se to ili ne. To je bolesna religija, religija usmerena na smrt, religija koja nas uništava. Ona guši svaki zdravi instinkt kojim nas je priroda obdarila i zaglupljuje i izvrće sve najbolje atribute kojima je priroda tako velikodušno blagoslovila Belu rasu. Ono što nam najviše treba je nova religija, naša vlastita religija, religija koju nam nije nametnuo prevarantski Židov. 

Ali, šta je to dobra religija?

Na ovo zaista nije teško odgovoriti. Dobra religija je ona religija koja pomaže u razvoju i napretku rase koja je prihvati. Ukoliko pomaže određenoj rasi, to je dobra religija. Ukoliko niti pomaže, niti škodi, ona je beskorisna i uglavnom je, iznad svega, dosadna. Ukoliko koči rasu koja ju je prigrlila u borbi za opstankom, onda je to loša religija i štetna je za njene sledbenike.

Nebrojeno puta smo čuli kako ljudi kažu: “pa, morate u nešto verovati”.

To je tačno do mere u kojoj svakome zaista treba životna filozofija koja je povezana sa svetom prirode, u kome se nalazimo i koja nas zbližava sa njim, filozofija koja nam pomaže da imamo realan, racionalan pogled na našu borbu za opstanak u neprijateljskom svetu punom izazova. Što je više ova filozofija, religija ili vera, kako god izaberemo da je zovemo, u harmoniji sa zakonima prirode, to će korisnija, realnija i bolja biti ovakva vera. Što se više udaljava od prirodnih zakona i što se više upušta u izlet iz realnosti u svet snova i mašte, to će pre ovakva vera postati i nerealna i lažna i opasno štetna.

S obzirom da se obraćamo isključivo i jedino pripadnicima Bele rase, bez ustezanja možemo reći da je jedina stvar koja nas zaista interesuje vera koja će nam pomoći da širimo, štitimo, promovišemo, sačuvamo, unapredimo i proširimo Belu rasu. Mi smo zainteresovanii za religiju koja će pomoći i učiniti dobro Beloj rasi u njenoj borbi za opstanak u neprijateljskom svetu punom izazova. Ne interesuje nas vera Papauanaca Nove Gvineje, ne interesuje nas ni vera crnaca, ni u Americi ni u Africi, ne zanima nas ni vera Hindusa ili Kineza. Nismo zainteresovani ni za univerzalnu religiju “spasenja” celog čovečanstva. Uopšte nas to ne interesuje. Mi smo, čisto i jednostavno, zainteresovanii za religiju preživljavanja Bele rase i samo Bele rase i za pomoć toj rasi da napreduje do visina o kojima se nije ni sanjalo.

Kada to postavimo na ove jednostavne osnove, odnosno na dva najavljena koncepta: prvi, da je religija dobra onda kada pomaže prosperitetu rase koja ju je prigrlila i drugi, da smo jedino i samo zainteresovani za religiju Bele rase, onda rešenje postaje prilično lako. U stvari, formulacija vere za Belu rasu sada može u osnovi biti svedena na jednu rečenicu – vodeći princip naše nove religije trebao bi biti: da li će ona biti korisna za Belu rasu?

I dok je formulisanje nove vere relativno jednostavno i osnovno, suočeni smo sa mnogo obimnijim problemom raščišćavanja tla od svih otpadaka, smeća i ostataka sadašnje religije kojima smo trenutno pretrpani. Kao što se uvek događa kada se zida nova građevina, gde je zemljište pretrpano otpacima i smećem, raščišćavanje mesta na kome će se zidati često je veći problem od same gradnje. Tako je i sa našim zadatkom. Građenje nove vere nije ni izdaleka tako teško koliko je teško raščišćavanje smeća i zbrke koji su usađeni u umove naše bele braće. Naš najveći zadatak je da otkrijemo sve monstruoznosti hrišćanskog učenja i da vratimo smisao za rasuđivanje našoj beloj braći i belim sestrama, da bi jasno mogli sagledati šta je za nas dobro a šta ne, šta je dobro Priroda i religija za našu decu, za naše buduće generacije i šta je dobro za našu rasu. Suočeni smo sa zadatkom otklanjanja nemoralnosti koje su zbunjivale umove Bele rase posljednja dva milenijuma i skoro dovele do raspada naše rase. Naš najvažniji zadatak je: ispraviti način razmišljanja belog čoveka.

Prvo pitanje sa kojim se beli čovek mora suočiti je pitanje pronalaženja sebe i sleđenje briljantne sudbine koju mu je priroda iscrtala. Svi ostali problemi, kao što su osiguranje hrane, zagađenje, saobraćajne gužve, prenaseljenost, finansije itd., postaće dečja igra, čim beli čovjek povrati kontrolu nad svojim učenjima i svojom sudbinom. Ukoliko ne reši ovaj prvi i najbitniji problem, ni svi ostali nikada neće biti rešeni, niti će ikada zaista i biti važni. Ako beli čovjek ostane u zamci židovskog okvira ideja, on će pipati po mraku i uzaludno se mučiti u zabludama, sve dok ne bude zbrisan sa lica zemlje, a svi ostali problemi će biti potpuno beznačajni.

Nije naš glavni problem prevladavanje Židova, mongrila i ostalog svetskog šljama. Ne, uopšte. Naš najbitniji i prvi problem je da ispravimo način razmišljanja belog čoveka. Moramo njegovo razmišljanje preorijentisati na osnovne vrednosti. Jednom kada njegov mozak očistimo od židovskog otrova, uklanjanje Židova i mongrila iz naše okoline biće dečja igra.

Belog čoveka moramo vratiti njegovom zdravom razumu. Pre nego što počnemo ispravljati način  razmišljanja  belog čoveka,  postoji  nekoliko  osnovnih  preduslova oko kojih moramo biti savršeno jasni. Prvi je, gde zapravo leži lojalnost belog čovjeka? A drugi, koja je svrha njegovog života ovde na zemlji?

Odgovarajući na prvo pitanje, moramo shvatiti da se mi, Bela rasa, sada nalazimo usred očajničke borbe za opstanak. Nju je napao izdajnički i lukavi neprijatelj, koji je u toj meri zaludeo umove Bele rase, da, ogromna većina belih ljudi čak i ne zna ko je neprijatelj i u stvari, većina njih čak ne zna ni to da se nalaze usred ljutog rata u kome su oni žrtve koje su osuđene na istrebljenje. Smrtni neprijatelj belog čovjeka, aparat međunarodnog židovstva, tako je zbunio i uništio um belog čoveka, da se on sada više i ne bori, niti pruža i najmanji otpor. U stvari, um belog čoveka je u toj meri zagađen pogrešnim konceptima i pogrešnim idejama da se i on sam priključio Židovima na poslu vlastitog uništenja.

U svakoj borbi je najvažnije znati ko ti je neprijatelj, koje je njegovo oružje, šta je njegova snaga, koji je njegov način delovanja, kao i mnoge druge vitalne činjenice do kojih može doći obaveštajna služba. Upoznaj svog neprijatelja. Što više znaš o njemu i što si više svestan svoje snaga i slabosti, to si bolje pripremljen.

Ne samo da moraš znati snagu i slabost sebe i svog neprijatelja, već moraš znati i ko je na tvojoj strani i za šta se boriš. Povrh svega, moraš imati poseban, detaljan i agresivan plan borbe koji će doneti sigurnu pobedu. Moraš imati poseban program. Moraš imati cilj.

Jedno od najmoćnijih oružja koje Židov ima u svojim rukama je njegova majstorska manipulacija uvođenja konfuzije u umove Bele rase. On seje konfuziju, kao što seljak razbacuje đubrivo po svojim poljima, a žetva Židova u ratu i razaranjima naših ljudi je čak hiljadu puta veća od učinka seljakovog đubriva. 

Sledeće bitno pitanje je: Koji je naš cilj u životu?

Nastaviće se…