POLIGAMIJA + MNOŠTVO LJUBAVNICA

U Bibliji se spominju razni „slavni sveti muškarci“ koji imaju mnoštvo ljubavnica i supruga, kao da je to najnormalnija stvar na svetu. Nigde se to ne osuđuje. Solomon na primer ima 700 žena i 300 privrženih ljubavnica. Možemo samo zamisliti kakvog je kvaliteta emocionalnog-društvenog-seksualnog života žena u takvim brakovima. Kao što se opisuje u Knjizi Postanka (21,10), ljubavnica se može otpustiti kada više nije potrebna, a kada supruga dosadi, nabavi se još jedna ili otera stara. Abraham je imao dve ljubavnice (konkubine); Gideon: barem 1; David: mnogo; Nahor: 1; Jakob: 1; Elifaz: 1; Gideon: 1; Kaleb: 2; Manaše: 1; Saul: 1; David: barem 10; Rehoboam: 60; Solomon: 300; neidentifikovan Levit: 1; Belšazar: više od jedne.

Spaljivanje živih devojaka

Kćer kao žrtva zahvalnica za uspešan ratni pohod

„I Jiftah se zavetova Jahvi: Ako mi predaš u ruke Amonce, ko prvi izađe na vrata moje kuće u susret meni kada se budem vraćao kao pobednik iz boja s Amoncima biće Jahvin i njega ću prineti kao žrtvu zahvalnicu.“

Knjiga o sudijama 11,39

I tako je Jiftahu izašla u susret kćer i on ju je spalio na žrtveniku, a bog ga nagrađuje tako što postaje slavan sudija u Izraelu.

“ Ako se kći nekog sveštenika oskrnavi podavši se javnom bludništvu, ona oca svoga skrnavi, pa se mora na vatri spaliti.“

Levitski zakoni 21,9

Dakle devojka se ne spaljuje da bi se „očistila od svojih grehova i tako otišla u raj“ (formulacija milostive Inkvizicije prema uputstvima iz Novog Zaveta). Ona se mora spaliti zato da se spere ljaga sa ugleda njenogoca. Nije je dobro čuvao, pa se odmah odala bludništvu. Spaljivanjem te devojke, njen otac se oslobađa od javne sramote. Devojka je u celoj priči nema mumija bez ikakvog prava, duše i života.

Spali obe žene, i kćer i njenu majku, jer ih je oženio isti muškarac.

Čovek koji se oženi ćerkom i njenom majkom – krajnja je to pokvarenost! – neka se u vatri spali i on i one, da među vama ne bude pokvarenosti.

Levitski 20, 14

Muškarac je u to doba imao apsolutnu moć. Žene su im se morale pokoravati ili bi protiv njih izneo kakvu optužbu i na sudu ne bi imale nikakve šanse. Biblija strogo propisuje da se u ovakvom slučaju spale svo troje: muškarac, kćer i njena majka. Verovatno živi, na lomači… Milostivi Bog nije mogao izmisliti neki blaži zakon? Na primer, da se brak poništi. Zar nije KRAJNJA BIBLIJSKA POKVARENOST donositi propise o spaljivanju živih ljudi?

Neka se mlada trudnica spali!

„Tvoja nevesta Tamara odala se bludništvu; čak je u bludničenju i začela.“ „Izvedite je“, naredi Juda, „pa neka se SPALI !“

Post. 38,24

Apologeti koji napadaju ovaj sajt, posprdno tvrde da su „ovi citati iščupani iz konteksta“. Kakav uopštee kontekst biblijske naredbe da se spaljuju mlade trudnice može biti koji bi to opravdavao?

Nakon što je Juda naredio da se trudnica koja je začela izvan braka spali, narod je „izvodi“ – u očitoj nameri da je „po božjim zakonima iz Svete Knjige kazni“ za njen greh. Ali sirota osuđenica na smrt u vatri ima dokaz da je to dete napravio upravo onaj ko je i izdao. Onda se Juda predomislio i odlučio poštedeti je užasne smrti.

Dok su je izvodili, ona poruči svekru: „Začela sam po čoeku čije je ovo.“ Još doda: „Vidi čiji je ovaj pečatnjak na vrpci i ovaj štap!“ Juda ih prepozna pa reče: „Ona je pravednija nego ja, koji joj nisam dao svog sina Šelu.“ Ali više sa njom nije imao posla.

U nastavku priče, „poučno“ se opisuje postupak utvrđivanja koji je sin od dvojice blizanaca prvenac. To je izuzetno važno Jahvi, jer će to dete biti posvećeno Njemu Bogu Stvoritelju. U tu svrhu babica veže konac za ručicu koja se prva promolila iz majčinog tela.

Kad joj je došlo vreme da rodi, pokaže se da nosi blizance. Dok je rađala, jedan od njih pruži ruku van. Na to babica priveže za njegovu ruku crven konac govoreći: „Ovaj je izašao prvi.“ Ali baš tada on uvuče ruku te izađe njegov brat. A ona reče: „Kakav li proder napravi!“ Stoga mu nadenu ime Peres. Posle iziđe njegov brat koji je oko ruke imao crveni konac. Njemu dadoše ime Zerah.

Ubij vešticu!

Ne dopuštaj da vračara živi!

Knjiga Izlaska 22,17

Spas od greha dolazi kroz oganj!

Onaj će Dan pokazati jer će se u ognju pokazati. I kakvo je čije delo, oganj će iskušati. Ostane li delo, primiće platu onaj ko ga je sazidao. Izgori li čije delo, taj će biti na gubitku; ipak, on će se sam spasiti, ali kao kroz oganj.

1 Korinćanima 3,15

Poseci i u vatru baci!

Već je sekira položena na koren stablima: svako dakle stablo koje ne donosi dobra roda seče se i u oganj baca.

Luka 3,9

U žarki oganj one koji se ne pokoravaju Isusovim evanđeljima !

…kad se Gospodin Isus objavi s nama, zajedno sa anđelima svoje moći, u ognju žarkome i osveti se onima koji ne poznaju Boga i ne pokoravaju se evanđelju Gospodina našega Isusa.

2 Solunjanima 1,8

Evo gde je hrišćanska „Sveta“ Inkvizicija našla pravila i naloge za spaljivanje veštica* – u Bibliji! O kažnjavanju sinova sveštenika ni reči. Muškarci mogu imati i ljubavnice i mnoštvo supruga. Zar je moguće da se u „Svetoj knjizi“ nalazi tekst kojim se naređuje spaljivanje mlade trudnice samo zato jer je vodila ljubav, a nije udata? Ili zato jer se bavila proricanjem i lekovitim napicima? Bolje proverite sami. Možda smo to izmislili, „jer smo na strani zla i mrzimo hriščane“?

„Sveta“ Inkvizicija je očito pobožno doslovce sledila uputstva iz Svetoga Pisma. Ne radi se o „pogrešnom razumevanju nesavesnih pojedinaca“ nego striktnom pridržavanju onoga „što je Bog naredio, a proroci zapisali“ u Bibliji. Je li Bog zaista naredio spaljivanje devojaka? Je li Biblija zaista preslika Božanske Objave ili baljezganje sadističkih primitivaca? Kada bi ostatak Biblije bio prepun hvalospeva ženama (a nije), samo ovo „pravilo“ bi bilo dovoljno da svo „dobro“ ove knjige padne u vodu.

Kako objasniti sledeće Isusove reči u svetlu Zakona o spaljivanju trudnica, ubijanju vračara i uputstva Proroka za spaljivanje živih devojaka uhvaćenih u seksu?

„Ne mislite da sam došao ukinuti Zakon ili Proroke. Nisam došao ukinuti, nego ispuniti. Zaista, kažem vam, dok ne prođe nebo i zemlja, ne, ni jedno slovce, ni jedan potez iz Zakona neće proći, dok se sve ne desi. Ko dakle ukine jednu od tih, pa i najmanjih zapovedi i tako nauči ljude, najmanji će biti u kraljevstvu nebeskom. A ko ih bude vršio i druge učio, taj će biti velik u kraljevstvu nebeskom.“

(Mt 5,17)

Ne samo da Isus nije dovodio u pitanje NI JEDAN propis iz Zakona tj. naredbi navedenih u Starom zavetu. On fanatično galami da se čak ni jedan zarez ni slovo ne smeju dovesti u pitanje, a kamoli neki od Zakona poput ovoga o spaljivanju devojaka za tako nedužne stvari kao što je malo ljubavne igre ili gatanje. Epizoda o Isusovom spašavanju bludnice od kamenovanja – „Neka prvi baci kamen onaj koji je bez greha “ – dokazan je falsifikat koji je dopisan vekovima kasnije, ne bi li se lik Isusa nekako prikazao milosrdnijim nego što je bio.

*Procene oko toga koliko je nevinih žena mučila i živih spalila hrišćanska inkvizicija tokom 250 godina, kreću se od 200.000 do 2 miliona ! Kalvin kaže: „Biblija nas uči da postoje veštice i da ih treba ubiti … ovaj Božji zakon je univerzalni zakon.“ Martin Luter je verovao da veštice treba spaljivati i ako nikome nisu učinile nikakva zla…dovoljno je što su potpisale pakt s đavolom.

Na zahtev dvojice inkvizitora, redovnih profesora teologije sa Univerziteta u Kelnu, Heinricha Kramera i Jacoba Sprengera, papa Inoćentije VIII u prvoj godini svog pontifikata, 1484., izdaje bullu „Summis Desiderantes Affectibus“, ili čuvenu veštičju bullu, koja osuđuje veštice i naređuje njihov progon:

„Inoćentije, Biskup, sluga slugu Božjih, za večno pamćenje. S najiskrenijom brigom, i u skladu sa zahtevom Našeg apostolstva, a sa željom da katolička vera u ovaj naš dan raste i posvuda se širi, a da se sva jeretička iskvarenost protera izvan granica vere, Mi sa radošću potvrđujemo i odobravamo sredstva i metode za ostvarivanje naše pobožne želje…“

Nedavno je došlo do Naših ušiju, nemalo nas gorko ražalostivši, da su u nekim dijecezama (naziv za područje kojim upravlja biskup) …mnoge osobe … prepustile se đavolima, inkubusima i sakubusima (vrste demona) … i skrenuli od Katoličke vere … ubijale novorođenčad još u utrobama majki kao i mladunčad stoke, uništavali prinose, vinograde, voće, kukuruz, pšenicu, … nanosili velike boli ljudima i stoci … sprečavale muškarce u polnom činu i žene u rađanju i najgore od svega, odricali su se od Vere koja je njihova po sakramentu svetog krštenja.

Naši dragi sinovi Henry Kramer i James Sprenger, profesori teologije, Inkvizitori … premda ovlašćeni … neki klerici su sramno negirali da se te gnusne radnje čine na njihovim teritorijima …

Stoga Mi kao našu dužnost … želimo otkloniti sve prepreke za obavljanje dobrog dela naših inkvizitora … da primene snažan lek protiv te bolesti hereze i drugih zala koja uništavaju mnoge duše … Našim apostolskim autoritetom Mi proglašavamo da spomenuti inkvizitori imaju ovlašćenje pravednoj korekciji, zatvaranju i kažnjavanju svake osobe, bez ograničenja.

Non obstantibus … Neka se stoga niko ne protivi … Ali ako se iko usudi tako učiniti, što je Bog zabranio, neka zna da će na njega pasti gnev Svemogućeg Boga, i blaženih Apostola Petra i Pavla.

U Rimu, u Sv. Petru, 9.12. godine gospodnje 1484., u prvog godini Našeg pontifikata.

„The Geography of Witchcraft,“ od Montague Summers, pp. 533-6 (Kegan Paul).

On imenuje dva inkvizitora Jakob Sprengera i Heinrich Kramera, dominikanske kaluđere. Godine 1487. oni izdaju sramotnu knjigu užasa Malleus Maleficarum (Malj veštica) gde citiraju i „Anđeoskog Doktora“ Svetog Tomu Akvinskog (1225-1274), koji je neveru u veštice nazivao grehom ateizma. Tu je i slavna izjava: Haereses est maxima opera maleficarum non credere („Ne verovati u veštičarenje je najveća od svih hereza.“). Ubrzo se prešlo na torture kao metode iznuđivanja priznanja… Crkva se još nije izvinila za taj ogroman zločin.

Interesantno je kako crkveni apologeti pokušavaju sprati tu ljagu. Tvrde da je Inkvizicija „samo davala svoje mišljenje“ o tome je li neko jeretik/veštica ili nije, a onda su „surove svetovne vlasti izvodile egzekuciju“. Je li kriv krvnik ili onaj ko ima moć narediti mu smaknuće?