KRVAVA DRAMA U HOMOLJU

U selu Kladurevu, koje se nalazi između Melnice i Kučeva, u najživopisnijem homoljskom kraju valovitom kao Šumadija, Babejić je imao vernog  jataka Petra Stevića. Njegova kuća nalazila se na Gršljanskom putu, nekoliko kilometara od sela. U vremenu između 1922. I 1924. Godine bila je javna tajna da Stević ne samo preko zime što čuva hajduke, Babejića, Strujića, Radovanovića i Mitrovića, već ih i snabdeva oružjem, a često sa njima ide i u akcije.

-Petar  Stević živeo je sat oda od sela sa svojim unukom Živojinom. U velikoj kući bile su tri žene. Živojinova žena Katarina, sestra Kruna i prija Petrija-priča strai meštanin Kladurova Danilo Mijajlović. – celo selo je znalo da su se Petar i Živojin spanđali sas ajduci, a ponajviše sas Strujića i Babejića. Bio sam momak, al sam upamtio da se pričalo kako je Petar Stević došao kod predsednika opštine Bože Rajića i pitao ga da li oće da njih dvojica zajedno uhvate Babejića i Strujića, da ih prekolju i da dobiju pare od ucene. Razlog za njegovu ponudu bile su pare koje je Stevič pozajmio od Strujića i nikako nije teo da mu vrne. Zato je i došao kod predsednika da se dogovori da zakolju ajduke, samo da ne vrne dug. Nije taj Petar Stević bio mačji kašalj, držo se ko ajduk i nije mario za pretnje. Babejića i Strujića, već se po selu falio, naročito kad se napije, da će da i ubije ka zečeve u zabranu“.

Predsednik opštine, koji je u tajnosti  bio u vezi sa hajducima, pokušao je da ga odvrati.

-Petre, Petre, vrni im pare, pa neka ih đavo nosi! Okani se, bre, ubistva. Nemoj da čačkaš mečku u pičku. Ljudi su ti pošteno dali pare, pošteno im vrati, inače će krv da teče potocima. Sas nji nema zajebancije!

Uzalud! Petar nije hteo ni da čuje, i dalje se kočoperio, i na ovo upozorenje kratko odgovorio:

-Dobiće oni bakšiš od mene, a ne pare. Leteće im glave niz Gršljansku kaldrmu, ja ti kažem!

Kada je predsednik Boža video da je Stević odlučan, presavio je tabak i odmah obavestio Babejića i Strujića da će ih jatak Stević poubijati čim budu došli kod njega.

-Sve se to u selu znalo, al niko od velikih zorta nije smeo ni da pisne. Držali smo glave u šubare-zaključuje svoju priču Danilo Mijajlović.

Predsednikovo pismo brzo je pronašlo Babejića i drugove, koji su u zaseoku Iđelji zimovali kod jednog pouzdanog  jataka. Kada je Strujić naglas pročitao pismo, za koga su hajduci verovali da ih obaveštava o novoj poteri, prvi je Babejić progovorio:

-Pa majku li vam jebem njegovu! Zar on da mi preti?! On da meni daje bakšiš! Jezik ću da mu izvadim i da ga bacim kerovima, a on se više ni Bogu neće pomoliti. Ja ću od bakšiša da mu vratim kusur!

Petar Strujić je gledao Babejića dok je pismo još držao u rukama. Nije mogao da poveruje da je jatak, kod koga su bivali i noćivali i kome su pošteno dali pare, toliko osilno.

ŽIV ČOVEK NA RAŽNJU

Petar Strujić je, besan zbog  smelosti  jataka, još držeći pismo u rukama progovorio:

-Nemoj danas, Ivane. Danas nam je Velika subota, a sutra je Vaskrs. Nemoj da grešimo dušu u ove božje dane. Da odemo drugi dan Vaskrsa pa da obojici prerežemo grkljane.

Dobro, Strujiću. Ti ćeš da nas vodiš, jer najbolje umeš da pronađeš skrivene staze po ovom kijametu-odlučio je Babejić.  Ni najstariji ljudi ne pamte da je ovakva snežna oluja i toliki sneg napadao pred Uskrs. Kao i ljudi i priroda je u Homolju nepredvidiva po iznenadnoj surovosti.

Tada su pozvali domaćina i naredili mu da im donese burence rakije i ispeče ovcu. Rešili su da se omrse odmah posle ponoći. Čitavu noć su pili do besvesti. Pred zoru je Babejič poželeo da ode u crkvu, ali ga je Lazar Radovanović jedva zadržavao. Teturajući se, on se otimao i vikao:

-Pusti me Lazare. Idem da zapalim sveću za pokoj duše Petra Stevića.

Gozba je trajala do svanuća. Preplašen domaćin nije oka sklopio bojeći se za svoj život. Sa prvim svitanjem, pijani hajduci su zaspali. Prespavali su ceo Vaskrs i probudili se tek drugog dana. Još uvek mamuran i mrzovoljan, Babejić je naredio jataku da im spremi konje i za svakog po pljosku rakije.

Napolju je besnelo nevreme kakvo se ne pamti. Košava je duvala takvom silinom da se oči nisu mogle otvoriti. Snežna oluja, na nekim mestima, napravila je smetove i od nekoliko metara.

Babejić i njegova tri druga jedva su uspeli da uzjašu konje, koji su se besno propinjali, preplašeni velikim nevremenom. Prvi je pošao Petar Strujić, za njim Babejić, pa ostala dvojica. Četri jahača apokalipse brzo su nestala u snežnoj homoljskoj oluji.

Kada su stigli blizu Melnice, zaobišli su glavni put, ušli u šumu i krenuli kroz nju. Pred samo veče spustili su se na Gršljanski drum. Bio je pust, beo i zavejan. Nedaleko od puta, utonula u mrak i malu zavetrinu, nalazila se kuća Petra Stevića iz čijeg se odžaka izvijao tanak plavičasti dim. Paklena košava kao da je utihnula, ili se to njima samo činilo, jer su se našli u podnožju brega, koga je košava „preskakala“. Petar Strujić je poterao konja prema kući i brzo su ujahali u dvorište.

Porodica Petra Stevića već je uveliko spavala. U jednoj sobi konačile su žene- Petrija, Katarina i Kruna, a u drugoj Petar sa unukom Živojinom. U tišini začula se zloslutna lupnjava na vratima. Odmah su se probudili svi ukućani i okupili u kuhinji, gde je na ognjištu još gorela vatra, unezvereni i uplašeni. Stari Stević je preko anterije obukao kožuh i pošao prema ulaznim vratima, za njim je išao unuk. Kada su podigli zasun i otvorili vrata, na belom snegu ugledali su četiri čoveka sa velikim šubarama, crnim kožnim kaputima i suknenim čakširama uvučenim u čizme. Starac je video smrt pred očima.

-Što ne otvaraš kada ti dolaze prijatelji, nego treba vrata da razvaljujemo?

-Ja zaspao pa nisam čuo, a žene ko žene-pravdao se Stević, kršeći ruke koje su se tresle od straha.

Babejić je odmah ušao u kuću i naredio:

-Lazare, veži ih obojicu-a onda se obratio Steviću:- došao sam da mi daš bakšiš !

Nemoj, Ivane, brate rođeni! Zar te nisam pomagao…?

Hitrim potezima Lazar je prvo vezao starca, onda i unuka, i odveo ih do ognjišta. Žene su počele da plaču i mole da ih puste. Babejić  je samo grunuo strašnim glasom od koga se ledi krv u žilama:

-Ulazite u sobu da vam glave ne napunim olovom!

Kao poslušne ovce, njih tri ušle su u susednu sobu, odakle su kroz otvorena vrata mogle da posmatraju šta se dešavalo kraj ognjišta. Babejić je skinuo kaput i naredio Strujiću da čuva stražu ispred kuće, a Živojinu Mitroviću da stane kraj prozora i gleda prema dvorištu. Lazara je poslao da pronađe podeblje čvornovato drvo.

-E, sada ćeš Petre da vidiš kako će te Babejić nagraditi. Teo si da se domogneš moje glave, kurvo jedna! Peći ću te na ražnju kao prase. I tebe i ovog tvog Živojina.

-Ama, nisam ja teo ništa od tebe, deteta mi. To su me dušmani opanjkali.pravdao se Stević.

-Jel Boža predsednik laže, sunce ti jebem krvavo!?- urlao je Babejić.

Petar Stević je samo počeo da koluta očima i glasa više nije pustio. Samo je u jednom trenutku podigao glavu i ugledao Babejićeve zakrvavljene oči. Znao je da mu nema spasa. Njegov unuk je počeo da se pravda:

-Ja, Ivane, ne znam šta je deda teo. Pusti me, šta sam ti ja kriv.

I ti si isto kopile ko ovaj tvoj čiča. Ako sada i nisi hteo ništa da uradiš, za koju godinu bi sigurno uradio. Obojica će te na žar, majku li vam jebem kurvinu! Mene ćete vi da vraćate kusur? Meni!-vikao je Babejić, dok je Lazar unosio u kuću veliko borovo drvo.

-Daj ga ovamo-skočio je Babejić. -Prvo ćemo čiču.

Starac je već bio klonuo. Babejić i Lazar su ga povalili na zemlju, tako da je ležao na leđima. Onda su uzeli drvo, stavili ga preko njegovih grudi, i za jedan kraj vezali ruke, a za drugi noge. Zatim su ga celog čvrsto obmotali konopcem. Tako uvezan, starac je ličio na ovna na ražnju.

Dok su Ivan i Lazar to radili, Živojin Mitrović je raspaljivao vatru. Kada je ognjište bilo prekriveno žarom, Lazar je uzeo jedan kraj drveta, a Babejič drugi i položili starca na žar. Krajeve drveta zaglavili su u gvozdene raklje, koje su se nalazile sa obe strane ognjišta.

Stravičan starčev vrisak prolomio se kroz gluvu snešnu noć. Nikoga nije bilo da ga čuje. Homoljem je ponovo počela da besni košava. Njen zvižduk je prolazio i kroz zidove kuća.

Ono što se u noći, drugog dana Uskrsa 1924. Godine dešavalo u kući Petra Stevića u Kladurovu, teško je bilo zamisliti, a kamo li poverovati. Osveta Gorskog cara bila je strašna, užasavajuća. Ova satanska noć će se brzo šapatom preneti homoljem, od usta do usta, a Babejić je znao da nema bolje opomene za sve ostale njegove jatake kojima bi pomisao da ga likvidiraju pala na pamet.

Ivan Babejić i Lazar Radovanović pekli su na ražnju svog  jataka. Stajali su mirno kraj ognjišta i lagano okretali borovo drvo za koje je bio privezan stari Stević. Za sve to vreme, neobazirući se na urlike starog Stevića pili su rakiju iz flaše.

Prizor je bio stravičan. Vatra je prvo zahvatila suknene čakšire, tako da se žrtva pretvorila u buktinju. Kada je Babejić video da se vatra previše rasplamsala, povikao je Lazaru:

-Brzo donesi vode! Zar ne vidiš da će odjednom izgoreti, majke mu ga nabijem! Ne dam mu da tako lako ispusti dušu!

Lazar je odmah doneo veliki bardak vode i počeo da poliva starca. Petar se na trenutak povratio i počeo da vrišti iz sveg glasa. Babejić je nekako razaznao da ga starac moli da ga skine sa ražnja. On ga je ravnodušno pogledao i još mirnije odgovorio:

-Da te skinem sa ražnja? Pa da opet ideš naokolo i laješ kao pas kako ćeš se domoći moje glave! Malo su ti bile tuđe pare, nego oćeš i moju glavu. E, pa kada ih nisi vratio, ja ti dajem i pride. Da vidiš kako Babejić ume da plaća! Ha, ha, ha-pijano se smejao i nastavljao da okreće ražanj.

Kada je vatra zahvatila starčevu glavu, tri žene iz susedne sobe su počele da kukaju. Najstarija, Petrija, smogla je snage i izašla iz sobe, bacila se pred Babejićeve noge i zapomagala:

Pusti ga, Ivane, ljubim ti i noge i ruke. On je jedina naša uzdanica. Nemamo nikog drugog osim čiče…

Snažnim udarom noge, Babejić je odgurnuo ženu na sred sobe.

-Beži u sobu i ne izlazi mi na oči, jer ćemo i tebe ovako, veštice jedna…On nečija uzdanica!? Đubre jedno, eto šta je on! Bio vam je uzdanica dok sam vam ja davao pare. Kako je radio, tako ima i da prođe, pa neka na onom svetu okajava svoje grehe!

Starica se odvukla u sobu, a žene su prestale da plaču. Sabile su se u jednom uglu i okrenule glavu od ognjišta da ne gledaju strahotu.

Starac više nije davao nikakve znake života, ali su Ivan i Lazar nastavljali svoj zverski posao. U kući se osećao nepodnođljivi miris izgorelog ljudskog mesa, zato je Babejić naredio da se otvore prozori.

-Koliko samo smrdi, strvina matora?

-Strvina i mora da smrdi. Đubre ne može da miriše-mirno je zaključio Babejić.

Ubrzo je hajducima ponestalo rakije, pa su naredili da im se još donese. Ni jedna prestravljena žena nije smela da se makne, jedva je najmlađa okuražila, donela im rakije, ali je odmah pobegla u sobu.

-Šta se plašiš snao? Nećemo mi tebe ništa. Mož samo da te pričepimo ako ovo brzo oposlimo-govorio joj je Lazar.

Kada je starac postao bezoblična ugljenisana masa, skinuli su ga sa vatre i bacili na zemlju. Babejić je ledenim pogledom pogledao tu bezobličnu masu i više za sebe progovorio:

-Pazi ga kako se smanjio, sveca mu njegovog! Ispade ko malo veće jagnje. Ništa drugo i nije zaslužio. On će meni da preti! Babejiću niko ne može da preti. Ja se ni Boga ne bojim, a kamo li ovakvih govana!

A onda kao da je shvatio da je preterao, prekrstio se i za sebe rekao:

Bog će da mi oprosti.

Petar Strujić je samo povremeno ulazio u kuću, kada je trebao da se ogreje. Kada je poslednji put ušao rekao je Babejiću da ne diraju starčevog unuka, koji je imao 20 godina.

-Ivane, on nije kriv. Vidiš da je sav premro od stra.

Dobro, malo ćemo da ga zaplašimo, tek toliko da zna ko je Babejić. I njega ćemo na žar, ali ga nećemo dopeći kao starca-rekao je tiho Babejić da ga Živojin ne čuje.

Kada su Živojina privezali za ražanj isto kao i starca, videći da se hajduci ne šale, on povika svojoj ženi:

-Kato, baci dukate!

Kada je to čula, žena je sa svog vrata skinula četiri dukata i bacila ih Babejiću pred noge. Babejić je prvo pogledao dukate, onda se mirno sagnuo, uzeo ih i stavio u torbu.

-Pa, ovo je tek za ono što nam duguje. A gde je bakšiš što je obećao?

Živojinova žena je plačući pobegla u sobu, a tada je Lazar rekao:

-Hajde da ovo završimo, pa da vatamo put.

-Daj ga ovamo-rekao je Babejić.

Mladića su stavili na žar i on je počeo da zapomaže. Tada je ponovo ušao u sobu Petar Strujić.

-Zar vam nisam rekao da ne dirate dete. Skinite ga sa vatre! –rekao je gotovo naređujući.

-Neće on da umre, ne boj se. Tolikima smo mi to radili, pa još idu po svetu.

-Zar celu kuću da zatremo!? Ivane, imaj dušu i pusti mladića. Rekao sam ti da nije kriv-vikao je Strujić.

-Neka, neka, kriv je. Ako nije sada, biće kasnije. Malo ćemo da ga osmudimo, pa ćemo da ga pustimo. Još ćemo mi sa njim da imamo posla. Neće nam ovo zaboraviti.

Babejić je Strujiću naredio da se vrati na stražu, a on pozvao žene da skinu Živojina sa vatre. Na polasku hajduci su im zapretili:

-Dok mi ne odemo, nikome da niste ništa rekli. Posle idite i do kralja, ako oćete. Znate vi da nama niko ništa ne može-i hajduci su uzjahali konje i izgubili se u olujnoj noći.

Žene su odmah, bez popa, sahranile starog Stevića. Posle dva dana umro je i Živojin. I njega su pokopale pored dede bez sveštenika. Grobove nisu krstom obeležile, tako da se ni danas ne zna gde je sahranjen Petar Stević i njegov unuk Živojin.

Ivan Babejić

Odlomak iz knjige „Ivan Babejić- Gorski Car Homolja“ Vojislava S. Marjanovića