JEVREJSKO POREKLO SRBA-DEO 7.

Praznik Cveti (hrvatski Cvijetnica) – Ulazak Isusa Hrista u Jerusalim (nad dan jevrejskog praznika Pesah)

Ovaj praznik među judeohrišćanima, a posebno onim „pravo-slavnim) važi za jedan od najradosnijih. U mekim crkvama se naziva „Palmina Medelja“, misleći na grane palme sa kojima je narod, prema Jevanđelju po Jovanu (12:13), izašao pred Isusa (hebrejski Jošuu) na dan njegovog ulaska u Jerusalim.

Slavi se nedelju dana pre Uskrsa. Ustanovljen je krajem 4. veka u Jerusalimu, za uspomenu i obeležavanje poslednjeg ulaska Isusa (hebrejski Jošue) Hrista i njegovih učenika u Jerusalim i njegovoj poseti jevrejskom Hramu, u vreme jevrejskog praznika Pesah.

Ovu okolnost pominju sva četiri jevanđelja jevrejskog Starog zaveta:

– Jevanđelju po Mateju; 21:12, 9: „…uđe Isus u hram Božiji (jevrejski hram u Jerusalimu)…A narod za njim klicaše: (H)osana (Osana je stari jevrejski usklik koji u prevodu sa hebrejskog znači „Spas“, „Spasi nas“) sinu Davidovu (prema rodoslovima datim u Jevanđelju po Mateji; 1:1-17 i Jevanđelju po Luki; 3:23-38, Isus je vodio potomstvo od jevrejskog kralja Davida).

– U Jevanđelju po Jovanu; 12:12-13, posebno je zanimljivo oslovljavanje Isusa (hebrejski Jošue) od strane naroda u Jerusalimu, pred jevrejskim Hramom, kao „kralja Izraela“ i prostiranje grana palmi ispred njega, kao značajnog simbola u jevrejskoj RITUALNOJ tradiciji (u jevrejskoj tradiciji palma je jedna od četiri svete biljke (pored limuna, mirte i vrbe) koja se koristi tokom jevrejskog praznika Sukot, praznika „koliba“ i „sjenica“, jednog od tri hodočasna jevrejska praznika ulaska u Jerusalim i jerusalimski Hram (uz Pesah i Šavuot)); „…veliko mnoštvo naroda, koje bijaše došlo na praznik (jevrejski hodočasni praznik Pesah), kad ču da dolazi Isus u Jerusalim, uze grane od palmi te mu izađe u susret kličući: (H)osana! Blagoslovljen koji dolazi u ime Gospodnje, kralj Izraelov“.

– Jevanđelju po Marku; 11:10-11: „Blagosloveno kraljevstvo oca našega Davida koje dolazi…Tako uđe (Isus) u Jerusalim, u hram (jevrejski Hram u Jerusalimu)“.

– Jevanđelju po Luki; 19:28, 38, 45: „To reče i krenu napred uspinjući se u Jerusalim…Blagoslovljen koji dolazi – KRALJ…uđe u hram (jevrejski Hram u Jerusalimu)“.

„Ulazak Isusa Hrista u Jerusalim“, praznik Cveti, ikona XV vek

Tamjan (kad) i kađenje – Bogu posvećeni miris jevrejskog Starog zaveta i njegovo prisustvo u judeohrišćanskim obredima i liturgijama

Tamjan i njegova smola kao mirisna mirođija koja se upotrebljava, između ostalog i u ritualnim verskim prilikama, svakako nije ekskluzivitet Jevreja i jevrejske verske prakse. Ali ono što je njega uvelo u liturgiju judeohrišćanstva, sigurno jeste bilo pod jakim uticajem opisa njegove važnosti i simboličnosti mesta koje je imao u jevrejskoj verskoj praksi, detaljno opisanoj u jevrejskom Starom zavetu.

Tamjan kao aromatsko sredstvo
Iz kore Tamjana se sarezivanjem dobija bela smolasta materija koja se suši u grumuljice čijim se paljenjem razvija jak i prijatan miris

Opisi njegove prisutnosti i upotrebe koju je imao u ranijim fazama jevrejskog verskog života, na mestima koja su bila (kako jevreji kažu) „mesta susreta čoveka i boga“ i posvećena tom jevrejskom Bogu (Skinija – Tabernaki, Šator sastanka) dati su veoma detaljno u jevrejskom Starom zavetu. To je vreme jevrejskog umišljenog izlaska iz egipatskog ropstva i navodnim lutanjem Sinajskom pustinjom, kada jevrejski svetovni i duhovni vođa Mojsije navodno „prima od Boga osnovna verska uputstva koji će oblikovati suštinu sadržaja jevrejske vere JUDAIZMA.

Tako već u Knjizi Izlaska 30 : 1, 34-37 kaže: „Jahve (jevrejski bog) reče Mojsiju: Napravi žrtvenik za paljenje tamjana…Nabavi mirođije…Od svih mirođija i čistoga tamjana, napravi tamjan za kađenje…čist i svet…Od toga smrvi u prah i jedan deo stavi pred Svedočanstvo (Zavetni kovčeg sa deset Božjih zapovesti – kao osnovni propis i pravilo jevrejske vere) u Šator sastanka, gde ću se ja sa tobom sastajati. Držite ovu mirođiju presvetom…To drži za svetinju Jahvi (jevrejskom bogu)“.

Institucija „kađenja“ koju opisujem u ovom delu serijala o jevrejskom poreklu Srba, opisana i data u jevrejskom Starom zavetu, najdirektnije je preuzeta u judeohrišćanskoj liturgiji.

Naglašenost značaja tamjana koje mu pripisuje jevrejski Stari zavet ogleda se u obaveznosti njegovog prisustva uz svaki spomen i PRINOŠENJE ŽRTVE JEVREJSKOM BOGU JAHVI. To se spominje na više mesta. Pa tako u Levistkim zakonima; 2 : 1 kaže: „Kad ko želi prineti Jahvi žrtvu na dar…neka…na nju stavi tamjana“. Ova se OBAVEZA ponavlja i u 2 : 15, 16, 16 : 12 i 24 : 7, dok se u 6 : 7-8 naglašava da je to i radi ugođaja bogu Jahvi: „Ovo je obred za žrtvu prinosnicu: neka je Aronovi sinovi prinose uz prisustvo boga pred žrtvenikom…i sav tamjan što bude na njoj…kao…ugodan miris Jahvi (jevrejskom bogu).

Jevrejski kadionici – Besamim – za čuvanje kada miomirisa (tamjana)

To se posebno potvrđuje u Knjizi Izlaska; 30 : 7-8, gde kaže: „Neka na njemu Aron pali miomirisni tamjan svako jutro…da to bude svagdašnje kadiono prinošenje žrtve pred Jahvom (jevrejskim bogom), za sve vaše naraštaje“.

Ovim se specifično i simbolično označava i naglašava samo Božije prisustvo (a vidimo ko je taj „bog) na mestu „mirisa tamjana“, a simbolizam tamjana kao jevrejske („čovekove“) veze sa Bogom je posebno dato i u Psalmima; 141 : 2: „Neka izađe molitva moja kao TAMJAN (kad) pred lice tvoje, podizanje mojih ruku neka bude kao prinos večernji“ (misli se na „žrtvu“).

Tamjan se spominje na još nekoliko mesta u jevrejskom Starom zavetu (Pesma nad Pesmama; 4 : 6, Knjiga proroka Isaije; 60 : 6, Knjiga brojeva; 16 – 7…itd), a svakako je zanimljivo i spominanje samog kađenja u Knjizi Izlaska; 40 : 5, gde kaže: „A zlatni žrtvenik za kađenje postavi pred kovčeg Svedočanstva (najsvetije mesto u jevrejskom Šatoru sastanka, kasnije i u samon jevrejskom Hramu u Jerusalimu).

Shodno tome bio je i važan deo jevrejske svešteničke liturgije u jevrejskih Hramovima u Jerusalimu (Prvi i Drugi hram), kao i danas u jevrejskim sinagogama, posebno prilikom obredu „Havdala“, kojim se obeležava kraj svetkovanja subote – Šabata, paljenjem tamjana radi kađenja hrama ili kuće i čitanje blagoslova nad njim.

Evidentna je činjenica da je institucija i upotreba tamjana (kada) kompletno preuzeta iz jevrejskog Starog zaveta i da se na isti način uvodi i spominje i u tzv. „hrišćanskom“ Novo zavetu. Revimo, u Jevanđelju po Luki; 1 : 8-11, kaže: „Jednom kada je on (misli se na izvesnog jevrejskog sveštenika Zaharija) bio na redu da vrši svešteničku službu pred „bogom“ (Jahveom), zapade ga kockom da uđe u Hram (jevrejski Hram u Jerusalimu) gospodnji i da prinese KAD (TAMJAN)…Za vreme kađenja“.

Novi zavet u stvari na više mesta spominje ovaj jevrejski običaj korišćenja „kada“ i tamjana i posuda u kojima se on drži, naglašavajući svetost njegove „upotrebe pred Bogom“ (Jahveom). Pa tako u Poslanici Jevrejima; 9 : 3 – 4, kaže: „A iza drugog zastora je bio drugi deo Šatora zvan Svetinja nad svetinjama, u kome se nalazio zlatni kadioni žrtvenik i Kovčeg saveza optočen zlatom sa svih strana“.

Pa dalje u Otkrovenju; 5 : 8 i 8 : 3-4 „…od kojih je svaki držao citru i zlatne čaše pune tamjana, a to su molitve svetih“, i “ U to neki drugi anđeo, držeći zlatni kadionik, dođe…i bijaše mu dato mnogo tamjana da ga prinese u prilog molitvama sviju svetih na oltar zlatnim pred prestolom. I dim od kađenja u molitvama svetim izađe iz ruke anđelove pred Boga“ (Jahvu).

Kadila sa tamjanom u „hrišćanskim“ crkvama i obredima, po uzoru na Jevreje, kao simbol molitve i veze sa Bogom Jahveom i samog njegovog duha

I konačno, govoreći o „hriščanskom“ Novom tzavetu, o svetom trenutku rođenja Isusa (hebrejski Jošue) Hrista, uz opis dolaska „Tri kralja“ („Tri maga“), verovesnika njegovog rođenja, i govoreći o Presvetoj Bogorodici, njegovoj navodnoj majci Mariji (hebrejski Mirjam), pokazana je vrednost tamjana u judeohrišćanstvu, kroz opis dat u Jevanđelju po Mateju; 2 : 11, gde piše: „Uđoše (Tri kralja – Tri maga) u kuću i nađoše dete sa Marijom, majkom njegovom; padoše ničice i pokloniše mu se. Zatim otvoriše riznice svoje te ga obdariše zlatom, tamjanom i smirnom“.

Brojne su judeohrišćanske i druge OBREDNE (RITUALNE) liturgije u kojima se koristi tamjan i kađenje (kod rođenja, krštenja, venčanja, osvećenja, smrti, itd), posebno u Crkvama istočnog „pravoslavnog“ obreda. Generalno, obred kađenja prodro je u život judeohrišćanske Crkve najpre na istoku, u liturgiji u kojoj ona simbolizuje molitve koje se uzdižu jevrejskom Bogu Jahveu. Stoga je tamjan postao simbol sveštenstva. Ma zapadu, u katoličkim judeohrišćanskim crkvama, kađenje se kao praksa u liturgiji (obredu) uvodi tek u 7. veku, a procvat doživljava od 14. veka.

I na kraju ovog dela, jasno je da je na „hrišćansku“ bogoslužbu naroćit uticaj imalo sinagogalno bogosluženje, jer sve liturgije (obredi) u crkvama svih „hrišćanskih“ konfesija (Izraz konfesija (lat. confiteor = priznati), do dana današnjeg polaze od sinagogalnog uređenja. A zašto, zaključite sami iz mog dosadašnjeg pisanja o „jevrejskom poreklu srba“.

Nastaviće se…

Druga strana istorije