JEVREJSKO POREKLO SRBA-DEO 8.

Jevrejske (hebrejske) reči u crkvenim liturgijama

Autori judeohrišćanskog Novog zaveta su u njegovom tekstu, pa samim tim i cela judeohrišćanska crkva (pr. Srpska pravo slavna crkva) u svojim molitvama i crkvenim liturgijama, preuzeli su nekoliko potpuno izvornih i lingvistički neprormenjenih jevrejskih (hebrejskih) molitvenih reči. One, kao i kod Jevreja u Starom zavetu i samim molitvama, tako i kod novostvorenih judeohrišćana, predstavljaju značajne simbole crkvene liturgije, kojom se želi iskazati naglašena potvrda nekih molitvenih reči i poruka svojim izvornim korenima, judaizmu.

AMEN – To je hebrejska reč koja u direktnom lingvističkom prevodu znači: „biti čvrst“, „potvrdio je“, „pouzdan“, „veran“, „verujem“. U molitvama kod Jevreja, a to su preuzeli i novonastali judeohrišćani u liturgijskim molitvama i crkvenim himnama, se koristi za iskaz: „istina je“, „uistinu“, „neka bude tako“, „zaista“.

U jevrejskoj Bibliji – Starom zavetu, prvi put se pominje u knjizi brojeva; 5 : 22, i to dva puta, a ukupno u jevrejskom Starom zavetu 30 puta.

U judeohrišćanskoj Bibliji – Novom zavetu, reč „Amen“ se pojavljuje 77 puta, u sva četiri jevanđelja.

Ono što samo donekle razlikuje situacije u korišćenju ovog usklika kod Jevreja i judeohrišćana je okolnost da se u jevrejskom Starom zavetu ta reč primarno koristi (od strane pojedinca ili grupe) kao odgovor na nešto što je neko drugi već rekao, a u judeohrišćanskom Novom zavetu ta se reč često koristi i kao oblik afirmacije ili potvrde od strane nekog govornika za sopstvenu misao, bilo da je pominje na njenom početku, ili po njenom iskazivanju. Posebno je to uočljivo kod tzv. „srba“ hebrejskog porekla (srba po ugovoru), misleći valjda da će time biti veći srbi od nas pravih Srba. To se posebno odnosi na Isusove govore i misli u tekstovima novozavetnih jevanđelja, gde se pojavljuju skoro svi ti usklici „amen“, na samom početku njegovih poruka.

Takođe, u tekstovima kasnijih falsifikovanih prevoda Biblije, posebno kod Protestanata, verzija izvorne reči „amen“ koja se pojavljuje u starim tekstovima Biblije, zna se zameniti samim prevodom i značenjem te reči kao „zaista“.

ALELUJA (HALELUJA) – To je hebrejska reč (halelujah), koja znači „hvalite Jahvu“ (jevrejskog boga), kojom se iskazuje hvala i slava samom Jahveu. To je jevrejski radosni poklik pohvale.

U jevrejskoj Bibliji (Starom zavetu) pominje se 24 puta, najčešće u Psalmima; 104 – 106, 111 – 115, 117 – 118, 135 – 136, 146 – 150, i Knjizi Tobija; 13 : 18, a u judeohrišćanskom Novom zavetu četiri puta u Otkrivenju (Otkrovenju); 19 : 1 – 7.

Usklik „aleluja“ čest je u judeohrišćanskim liturgijama u kombinaciji sa stihovima iz psalama ili drugih tekstova molitve. U Crkvama je naročito prisutan kao posebno obeležje Pashalne liturgije, tzv. „uskrsa“.

U savremenim službama kod Protestanata, Metodista, baptista izraz „aleluja“ je prihvatljiv i kao spontan izraz u pevanju kojim se iskazuje radost, zahvalnost i hvala prema jevrejskom bogu Jahveu, ne zahtevajući poseban povod za to u samom tekstu molitve (liturgije).

OSANA (HOSANA) – To je hebrejsko – aramejska reč koja u originalu dolazi od izraza „Hoš“ i „Ana“, što znači „spasi“, „izbavi“, „oslobodi“. Osana je njen izgovor na grčkom jeziku, a u zapadnim Crkvama se izgovara kao Hosana.

U Bibliji i liturgijama, i kod jevreja i kod judeohrišćana, se koristi u smislu značenja „pomozi nam“, „spasi nas“.

U jevrejskoj Bibliji – Starom zavetu, pominje se u Pslamima; 118 : 25, a tokom bogosluženja bogu Jahveu se izgovara posle molitve, posebno često se koristeći u molitvama u sinagogama sedmog dana jevrejskog praznika Sukota, tako da je taj dan dobio naziv „Velika hosana“. U kasnijem rabinskom judaizmu izraz nije nužno označavao samo molitvu, već poziv verskog zanosa prilikom pravljenja koliba (hebrejski Sjenica) od palminih grana, za jevrejski praznik Sukot.


U judeohrišćanskoj Bibliji – Novom zavetu, ovaj usklik se posebno koristi kao izraz ushičenja (zanosa) i odobravanja naroda na ulicama prilikom ulaska Isusa (hebrejski Jošue) u Jerusalim (judeohrišćanski praznik Cveti). Pa tako u jevanđelju po Mateju; 21 . 9, 15, stoji: „Hosana Sinu Davidovu! Blagoslovljen onaj koji dolazi u ime Gospodnje! Hosana na nebu“. Isto tako i u jevanđelju po Marku; 11 : 9, 10 i u jevanđelju po Jovanu; 12 : 13. Ovaj usklik se koristi i u judeohrišćanskim liturgijama kao pohvala, pogotovo na obeležavanju već pomenutog judeohrišćanskog praznika Cveti.

P.S. Sukota, jevrejski praznik, tzv. Sjenica koji se slavi kao uspomena na izmišljeno četrdesetogodišnje lutanje Jevreja po pustinji Sinaj, posle izlaska iz egipatskog ropstva, na povratku u Kanaan – Izrael. tzv. Svetu zemlju.

Prisustvo jevrejske reči i pojma „jubilej“ u judeohrišćanstvu

Reč „jubilej“ je hebrejska (jevrejska) reč koja označava jubilarnu godinu na kraju ciklusa „subotnjih – šabatnih“ godina (hebrejski „ševit“). Ona je latinski izraz za jevrejsku reč „jubel“, što znači „ovnov rog“. Naime, ta jubilarna godina se najavljuje duvanjem u ovnov rog za najveći jevrejski praznik Jon Kipur („Dan pomirenja i pokajanja“ – praznik posta).

Tih sedam tzv. „subotnjih – šabatnih“ ciklusa predstavlja 50 godina. U jevrejskoj Bibliji (Starom zavetu) u Levitskim zakonima; 25 : 8 – 22, govori se o celom značaju tog jubileja od 50 godina i te jubilarne godine, i svim obavezama koje proizilaze iz toga, dok se u 25 : 10, to i direktno kaže: „Tu pedesetu godinu proglasiti svetom!…To neka bude jubilej, oprosna godina“.

U judeohrišćanskoj tradiciji pojam jubileja se počinje obeležavati od 1300. godine, kada je rimski papa Bonifacije izdao papsku bulu „Antiquorum fida relatio“, u kojoj se, istina, reč jubilarna godina ne pominje direktno, ali su svi komentari i rimski i strani, nejn sadržaj protumačili kao uvođenje godine jubileja. Ona se od tada obeležava svakih 25, 50 i 100 godina, a njen sadržaj, posebno u katoličkom svetu, podrazumeva i hodočašća svetim mestima u Rimu. Naravno, time se želeo papskoj nunciji u Rimu dati poseban značaj, i duhovni i svetovni, što je trebalo proizvesti i određenu potčinjenost svetovnih kraljeva judeohrišćanskim zemalja, vlasti rimskih papa.


1350 godine, dakle 50 godina kasnije, papa Klement VI koji je stolovao u Avinjonu, u Francuskoj, obeležio je ovaj jubilej. iako sam nije prisustvovao svečanosti godine jubileja u Rimu, poslao je svog kardinala Gateani Čecana da ga predstavlja.


Godine kasnijih tzv. Rimkih jubileja, nisu nužno uvek pratile baš 50-o godišnjice, ali su se održavale pod tim imenom: 1390. godine, 1423, 1450, 1475, 1500, 1575, 1600, 1625, pa vanredni jubileji 1628. i 1629. godine, pa opet redovni 1650, 1675, 1700, 1725, 1750, 1775, 1800, 1825, 1875, 1900, 1933, 1950, 1975, 1983. i 2000.


Dakle, karakteristika obeležavanje ovi, sada „Rimskih jubileja“ bila je sticanje mogućnosti „indulgencije“, odnosno oprosta za novac (što će dovesti do odcepljenja tzv. Luteranske crkve pod vođstvom nemačkog sveštenika Martina Lutera, koji to nije odobravao), pa su se zato ti „oprosti“ i zvali „Rimski jubilarni oprosti“ (tzv. oslobađanje od greha).


Drugi povod dolaska u Rim, ali i uslov sticanja Rimskih jubilarnih oprosta, bila je poseta bazilikama „Svetog Đorđa“, „Svetog Petra“ (hebrejsko ime Šimun ben Jonah), „Svetog Pavla (hebrejski Savle) i „Svete Marije (hebrejski mirjam) Velike“.


Interesantno i zanimljivo je da su tri od četiri ove bazilike „hrišćanskog“ hodočašća u Rimu, podignute i nose imena u pomen na „hrišćanke“ svece koji su bili JEVREJI – Petar, Pavle i Marija!!!


Istina je da se jasno vidi direktna veza u sadržaju odnosa Jevreja i „hrišćana“ prema godini jubileja i ovaj starobiblijski koncept svakako je bio poznat „hrišćanskom“ svetu i njegovoj Crkvi, pa ga je pod tim imenom i koristila u određenim okolnostima dajući mu dodatni, biblijski značaj. To se vidi i po pomenutom proglasu pape Bonifacija VIII.


Takođe poznat je i slučaj propovedi i govora koji je održao kardinal Stefan Lantron, povodom prenošenja tela nadbiskupa svetog Tome (Tomasa) Kanterberijsksog, 50 godina nakon njegove smrti, 1220. godine, u kanterberijsku katedralu radi sahrane. Naime, zbog Tomasovog sukoba sa kraljem Engleske, Henrijem II, oko prava i privilegija Anglikanske Crkve, kralj ga je dao ubiti. Pa ipak, 50 godina kasnije, sahranjen je upravo u kripti Crkve za koju se tako borio. Kardinal Stefan Lantron je tom prilikom rekao: „Mistična je vrednost broja 50, koja, kao što je svaki čitalac Svetih stranica (Jevrejske Biblije) toga svestan i to zna, jer to je broj opraštanja“. A to opraštanje i jeste bio koncept sličan jevrejskom konceptu jubileja, oprosta i oslobađanja.


Takođe, i u jednom kratkom zapisu iz „Hronike Alberik“ monaha od „Tri fontane“, hronici koja prati istoriju čovečanstva od postanka do 1241. godine, za godinu 1208. navodi se kratak zapis u kome piše: „Rečeno je da je ova godina slavljena kao pedeseta godina, ili kao godina jubileja i opraštanja (oslobađanja) u Rimskom sudu“.

Za kraj, koliko god da su koncepti pojma godine jubileja različitih sadržaja kod jevreja i naslednika judeohrišćana, motivi su im isti, odnosno da je to vreme koje treba da donosi radost, oproste, oslobađanja i univerzalno pomilovanje.

Nastaviće se…

Druga strana istorije