JEVREJSKO POREKLO SRBA-DEO 10.

Običaji žaljenja kod Jevreja u praksi hrišćanstva

Sigurno je da se znatan broj običaja žaljenja, generalno svakako ne mogu prepisati kao isključiva praksa i izvorno nasleđe samo „ovog“ ili „onog“ naroda, pa tako ni jevrejskog, ali je takođe sigurno da su običaji kod „srba“, svoje korene svakako crpeli u jevrejskom starozavetnom biblijskom nasleđu.

Sklapanje očiju pokojniku

Jedan od najpoznatijih i najstarijih zapisa o ovom običaju je opis dat u Platonovom dijalogu „Fedom ili o duši“, nastao početkom 4. veka pre nove ere, kada izvesni Krito, prijatelj filozofa Sokrata, nakon razgovora sa njim i njegove smrti, zatvara mu njegove oči i usta: …reče Krito; ima li još nešto? Nije bilo odgovora (Sokratovog) na ovo pitanje…oči su mu bile otvorene, i Krito mu zatvori oči i usta“.

U jevrejskoj tradiciji običaj sklapanja očiju (i usta) umrlog, svoj koren vuče iz Biblije (Jevrejskog Starog zaveta), gde Bog kaže jevrejskom praocu Jakovu da će mu po njegovoj smrti oči sklopiti njegov sin Jozef: „A Jozef će ti svojom rukom oči sklopiti“ (Knjiga Postanka; 46 : 4). Ovo je u jevrejskoj posmrtnoj tradiciji postao PROPIS i OBAVEZA koja je poznata pod odrednicom „goses“, što na hebrejskom jeziku znači „umirući – samrtnik“ (čovek na samrti) i propisuje šta se u tim trenucima treba raditi.

Ovaj običaj je postao je verski ritual i obavezna praksa i kod „srba“.

Paljenje sveća ili kandila pored umrlog i na godišnjicu njegove smrti

Ovaj običaj paljenja sveća neposredno posle smrti, pored glave umrlog, je kod jevreja prisutan preko dve hiljade godina. Nema direktnog propisa u jevrejskoj Bibliji koji to nalaže, ali je to povezano sa verovanjem jevreja „da svetlost sveće obasjava put pokojnikovoj duši ka nebu“.


Ovaj običaj se najdirektnije primenjuje u „hrišćanskoj“ religiji, uz potporu komentara datih u judeohrišćanskom Novom zavetuu dva jevanđelja: Jevanđelje po Mateju; 4 : 16: …“onima koji prebivahu u tamnom predelu smrti zasja svetlo“ i u Jevanđelju po Luki; 1 : 79: „da obasja one koji prebivaju u tami i seni smrtnoj, da upravi korake naše na put mira“.

U običaju žaljenja kod Jevreja, povodm još jedne okolnosti pali se sveća ili kandilo. To je na dan godišnjice smrti pokojnika. Na taj dan, osim što se obavezno odlazi na grob pokojnika, u kući u kojoj se žali za preminulim pali se sveća ili kandilo koje gori 24 sata. Jevreji smatraju da je ta svetlost simbol duše pokojnika, što izaziva asocijaciju na besmrtnost, odnosno trajnost sećanja na pokojnika, a time i njegovu besmrtnost u njihovim očima i srcima. Ovaj običaj svoj koren ima i u stihu jevrejske Biblije, Starog zaveta, u Pričama Solomonovim; 20 : 27, gde kaže: „Svetiljka je Gospodnja duh čovečiji: ona istražuje sve do dna duše“ („Videlo je Gospodnje duša čovečija, ona /svetlost/ istražuje sve što je u srcu“).

Treba li posebno naglasiti potpunu podudarnost „hrišćanskog“ (Srpskog) običaja posete grobu umrloga na godišnjicu njegove smrti, i paljenje sveća i kandila u kući ožalošćenih ceo taj dan, sa gore spomenutim JEVREJSKIM običajem!?

Jevrejski običaj Kevod ‘amet – kao bdenje nad pokojnikom do sahrane

Običaj je kod Jevreja da se telo pokojnika ne ostavlja samo sve do sahrane, odnosno da se kraj njega celo to vreme boravi. Taj običaj i propis se naziva „Kevod ‘amet“ što je hebrejska (jevrejska) reč koja znači „poštovanje mrtvaca“. Oni koji su bdeli pokraj njegovog tela zvali su se „šomerim“ (hebrejski, množina – čuvari) pokojnika. Bdenje pored tela pokojnika je bilo iskazivanje pobožnog poštovanja prema pokojniku.

U „hrišćanskoj“ (srpskoj) tradiciji se takođe primenjuje ovaj običaj. Teško je razlučiti gde je to deo samog verskog običaja, a gde svetovne tradicije.

Oblačenje crnine kao znak žalosti

Iako ne postoji direktni jevrejski propis koji nalaže nošenje crnine prilikom sahrane umrlog ili tokom dana žalosti, to je ipak deo jevrejskog običaja žaljeja. On svoje korene crpe iz Talmudske tradicije. Naime, rabinska učenja prenose da je jevrejski vođa Mojsije na samrti rekao svom nasledniku Jošui: „Jošua, posle moje smrti obuci se u crno“. Takođe, ista učenja prenose da je jevrejski Vrhovni sveštenik Hrama u Jerusalimu, Šimon Pravednik (Šimon Acadik – Pravedni), predskazujući svoju skoru smrt, kada je bio upitan kako to zna, odgovorio: „Svakog dana od Jom Kipura (jevrejski praznik pokajanja i pomirenja, dan posta) kada ulazim u Svetište nad Svetištima (jevrejski Hram u Jerusalimu) pratio me neki starac obučen u belo. Ali danas me je pratio starac obučen u crno“.

Nošenje crne boje kao boje žalosti, dosta je rasprostranjeno među Jevrejima u Evropi, ali i kao odraz generalnog žala zbog navodnog progonstva iz „svoje“ domovine i posebno zbog rušenja jevrejskog Hrama u Jerusalimu. Pa se ta boja, kao i inače tamne i prigušene boje, praktikuje kod Jevreja i u svakodnevnom oblačenju, kao izraz tuge i skromnosti (slike dole).


AVELUT; pomen, dani za pokojnika

Avelut je hebrejska (jevrejska) reč koja označava JEVREJSKI verski propis koji reguliše ponašanje lica koja su u žalosti zbog smrtnog slučaja u porodici.

Osoba u žalosti zove se „Avel“ (hebrejski „ožalošćeni“). U jevrejskom Starom zavetu (Bibliji), Talmudu i rabinskoj praksi propisuju se četiri datuma žalosti i dani u kojima se ta određenim RITUALIMA mora iskazati. To su:

-Aninut – period od trenutka smrti do završetka sahrane;

-Šiva – period od sedam dana posle smrti;

-Šelošim – period od 30 dana posle smrti;

-Šana – period od godinu dana posle smrti, poznat pod nazivom „jarcajt“.

Za „Šiva“ (hebrejska reč za sedam) postoje i direktni propisi u jevrejskoj Bibliji (Starom zavetu). Tako u Knjizi Postanka; 5:10, se kaže: „I Jozef učini žalost sa ocem svojim (Jakovom) za sedam dana“.

I u knjizi proroka Amosa; 8:10, se indirektno spominje tih sedam dana. Pa tu kaže: „I pretvoriću praznike vaše u žalost i sve pesme vaše u plač…i učiniću…da bude žalost“. Naime, jevrejski praznici koji predstavljaju radost („a koje će „Bog“ pretvoriti u žalost“) su Pesah i Suhot, i oba traju po sedam dana.

Za „Šana“ (hebrejski godina) godišnjicu od smrti pokojnika obavezno se ide na groblje, a u Sinagogi (Crkvi) se daje pomen (kod Sefarda se to zove Limud ili Meldado). Na taj dan se u kući pali sveća ili kandilo koje gori ceo dan.

U (judeo) „hrišćanstvu“ postoji propis od četiri datuma (dana) koji predstavljaju dane u kojima se žalost iskazuje određenim jevrejskim RITUALIMA. To su:

-Četrdesetnica – četrdeset dana posle smrti, parastos;

-Pola godine – šest meseci posle smrti;

-Godišnjica – godinu dana posle smrti.

Da li je podudarnost (prva subota, četrdeset dana, pola godine i godina) „hrišćanskih“ i jevrejskih običaja slučajnost, neka oni koji misle svojom glavom prosude sami.

KO SU ONDA „SRBI“?

Pokrivanje ogledala

Pokrivanje ogledala ili njegovo okretanje prema zidu veoma je raširen običaj kod Jevreja, iako nema nikakav direktan Biblijski ili neki drugi propis koji to nalaže. Razlog za to je verovanje da se time sprečava da se duh umrlog ogleda u njemu. Takođe ima tumačenja da pošto ogledalo služi za taštinu živih, pokrivanjem se sprečava pružanje prilika za eventulano ispoljavanje tog osećanja sujete kod živih, u trenucima žalosti kada za to nije vreme.

Ovaj običaj je poptpuno prenešen i prihvaćen u judeohrišćanstvu, i ako i tu ne postoji nikakvo crkveno pravilo koje se odnosi na obavezu prekrivanja ogledala (slika dole).

Rezime

U konačnom komentaru o isktorijskim okolnostima i obimu prisutnosti nasleđa jevrejskih običaja u korenima i počecima „hrišćanstva“, kao i u njegovoj današnjoj praksi (judeohriščanstva), navešću citat iz knjige britanskog filozofa, matematičara, logičara i istoričara Bertrana Rasela – „Istorija zapadne civilizacije“, poglavlje: „Prva četiri veka „hrišćanstva“, gde kaže: „Prvobitno hrišćanstvo su Jevreji pripovedali Jevrejima kao neku vrstu reformisanog judejstva. Sveti Jakov i Sveti Petar želeli su da tako i ostane, ali Sveti Pavle je forsirao da se prime i neznabošci (današnji „velikovernici). Da bi ovo bilo izvodljivo ukinuo je obrezivanje i kruto potčinajvanje Mojsijevom zakoniku. Tako su prve „hrišćanske“ zajednice bile sastavljene najvećim delom od pokrštenih Jevreja, a delom od neznabožaca koji su tražili novu religiju, a zahvaljujući Pavlu zadržali su ono što je u učenjima Jevreja bilo privlačno, a bez onih elemenata kojima se neznabošci ne bi mogli prilagoditi. Nesalomljiva revnost „hrišćanstva“ direktno je poticala iz Jevrejske religije, ali je bila očišćena od nesocijalnog duha koji bi neznabožce, umesto da privuče, odvratio da prihvate Mojsijev zakon“.

„Poslednja večera“, prikaz dvanaest apostola – Jevreja, sa ritualne večere za jevrejski praznik Pesah, freska iz manastira Kremikovski u Bugarskoj, 16. vek

Kraj.

Druga strana istorije